Од заната до бизниса

Стари занати су обично породични посао и преносе се с генерације на генерацију. Мирна Рацков из Кикинде нема опанчара у својој породици. Основе заната научила је у предузећу  за израду обуће, а недавно је, отворила своју радионицу.

Након анализе тржишта, 35-годишња Кикинђанка је увидела да би производња опанака могао бити посао којем се вреди посветити. 

"Решила сам да радим опанке и обућу за фолклор, јер мало људи то ради у Србији", објашњава Мирна Рацков. "Осим тога, већина опанчара ради искључиво опанке који се користе у Србији, а мало њих ради опанке из околних земаља, Босне и Хрватске, на пример."

Поред опанака, Мирна производи и чизме и ципеле за фолклор. Посао је, тежак и има пуно фаза: од кројења, бушења, преко плетења, до формирања калупа, каже Мирна. А и опанака има различитих:

"У Србији се углавном користе шумадијски опанци, који се разликују по кљуну, у зависности од краја у коме се носе. У Војводини се разликују банатски, бачки и сремски. У Славонији такође има више врста опанака, у зависности од тога да ли су радни или свечани. У Босни их има највише и њихови опанци су најзахтевнији за рад."

Када је у недоумици како неки опанак треба да изгледа, Мирна се посаветује са људима из локалних културно-уметничких друштава.

У старом занату има места и за модерне технологије, па фотографије опанака некад потражи и на интернету. За израду опанака потербно је и различито време: неке уради за три сата, а за неке јој треба три дана.

У њеним опанцима играју чланови многих фолклорних група из Србије и околних земаља,  а туристи их купују као сувенире. Мирна знa да се од овог заната неће обогатити, али је зарада солидна, па планира проширење понуде. Тако ће се ускоро у радњи "Маца папучарица" наћи и обућа за латино-плесове.