Читај ми!

Прича о два живота са две стране једне Дрине

Прва прича почиње 21. фебруара прошле године на Тари, друга 21. фебруара ове године у Вишеграду. Прва се завршила после неколико дана, друга траје и ко зна кад ће бити готова.

"За тих двадесет и пет година из средине 19. века два пута је у Сарајеву морила куга и једном колера. У тим случајевима касаба се придржавала упутстава која је, према традицији, још Мухамед дао својим верницима за њихово држање у случају заразе: 'Док болест влада у неком месту, не идите тамо, јер се можете заразити, а ако сте у месту где болест влада, не идите из тог места јер можете заразити друге", овако је о епидемији писао Иво Андрић у свом ремек-делу "На Дрини ћуприја".

Данас није куга, него корона, није Сарајево, већ цео свет, само је Дрина иста.

И баш на тој Дрини, са погледом на ту исту ћуприју из 16. века данас седим и пишем овај текст, смејући се коинциденцији да ме је управо епидемија довела на ову велику и тиху реку, уморну од тежине свих судбина којима је до данас сведочила.

И не би то било ништа чудно да се прошле године истог дана нисам такође нашла на Дрини, само са друге стране, на Тари. Као неки кисмет - годину дана касније, опет у њеној близини, непланирано поново 21. фебруара.

Пре годину дана на Тари смо се смејали у лице корони, "ма, неће то код нас, шта паниче, као да је нешто другачије од грипа". У Италији је тог дана забележен први случај короне. Не, неће то код нас.

Била сам са сестром у неком ресторану на Тари, потпуно треш бенд свирао је народњаке, сценографија као у "Бољем животу", фалили су само Боба, Нина и Јатаганац.

Пило се јефтино вино, јело, до поноћи, кад смо се сви ухватили у коло и играли до изнемоглости, док нас клавијатуриста није убацио у најбржи ритам влашког кола. Руку под руку са знанима и незнанима, ђипали смо као суманути, као да смо знали да ускоро тога више неће бити.

Било је то добро загревање и кратак предах пред све оно што сам мислила да ме чека у наредним месецима - три свадбе, крштење на ком је требало да будем кума сину најбоље другарице, рад у редакцији.

А ништа се од тога није десило. Кроз две недеље уведено је ванредно стање, свадбе су отказане, крштење је одложено док ситуација не буде боља, а посао је преко ноћи пребачен на рад из дневне собе. Као онлајн редакција томе смо се брзо и добро прилагодили, мислећи да неће то тако дуго трајати и да нам треба мало одмора од хаотичне атмосфере.

Ни ужичко, ни влашко, ни провод до поноћи са познатим и непознатим људима више није био могућ. Одједном ништа. И тако скоро па годину дана.

У тих годину дана десило се све, и није се десило апсолутно ништа. Чудан осећај - време ми невероватно брзо пролази, а као да стоји. Са породицом и родним Ковином блискија сам него икад, свађамо се више него икад, гледала сам сестриног сина како прави прве кораке и изговара прве речи. Радили смо више него икад, јер за новинаре у кризи увек има много посла.

Много посла, у четири зида, међу којима расправљаш сам са собом како и шта, консултујеш се са колегама преко порука, без контакта, без живе речи, без емоције. Без ритуала слушања музике у превозу, на путу до посла, гужве, без живости, живота.

Без границе приватног и пословног, све је постало једна ужасно тешка мешавина. Не толико физички (лакше је), колико психички. Све што је лоше, лакше поднесеш кад са другим делиш, лицем у лице, да се та емоција осети. Сада ни толико, по живот је опасно.

Осећајући да већ упадам у колотечину свакодневице, рутине, бескрајног чекања да прође ово "што је у почетку само личило на грип", одлучујем да мало искочим из свега тога и унесем мало оне хаотичне атмосфере из које сам прошле године у ово време желела да побегнем.

У суботу ујутру сам спаковала свој посао у торбу за лаптоп и без много размишљања зашто баш тамо, кренула пут Вишеграда, ка ћуприји. Само сам желела да будем негде поред воде, где је ваздух чист, где кафа неће коштати као на Копаонику.

И пошто, као и много пута до сада, Фејсбук памти боље од мене, излази ми обавештење на успомену од прошле године, са Таре. Истог дана, годину дана раније, са друге стране Дрине. Све се променило, а ништа се није променило.

Дрина је за многе, вековима уназад, била пут, за мене је, изгледа, знак поред пута, место ка ком бежим, увек 21. фебруара.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 02. мај 2024.
16° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво