Вуковар - град немаштине

Други по богатству у СФРЈ, други у Европи по броју телефона у односу на број становника. Град у коме је радило више људи него што је у њему живело. Деценију и по касније, Вуковар је град људи које, без обзира на националну припадност, мучи иста брига - немаштина.

"Тешко се живело, а и дан-данас се тешко живи. Пензије никакве, а народ не ради. Ово је богато подручје. Камен да убодете у земљу, кукуруз би никао", каже Милош Јошић из Вуковара.

Обнављају се зграде, али не и привреда. Некадашњи гиганти "Борово", "Вупик" и "Вутекс", у којима је радило две трећине запослених Вуковара, данас једва раде или су пропали.

Од 23.000 запослених у "Борову", данас ради нешто више од 1.000. Најбоље је онима који раде у полицији, здравству и просвети.

У јединој необновљеној школи после рата, српска и хрватска деца уче у одвојеним разредима, свако на свом језику и писму. Они који су полазили у школу када је почео рат у Вуковару, не излазе на иста места.

"Ми смо као црнци и белци у САД. Ми имамо своје, они имају своје, а једино нас овај локал спаја. Овде долазе сви Срби и Хрвати", каже Хрват Ален Борић, који ради у једном кафићу у Вуковару.

Србин Динко Баждар тврди да се одлично слаже са колегом са којим ради, а који је по националности Хрват.

"Живот јесте једноставан, само што га човек може закомпликовати, себи или некоме другом. Па, сви који живимо у стану или у кући, желимо да имамо доброг суседа, или комшију, како смо то пре говорили. То је моја жеља. Ја имам доброг суседа преко обале Дунава. Имам пријатеља кога сам упознао прошле године, а чини ми се као да се познајемо 50 година. То је начелник општине Бач", тврди градоначелник Вуковара Жељко Сабо.

До Бача, трајектом, који је поклон холандске владе, стизаће се за пет минута "Голубицом", која ће имати бело-плаву боју, као симбол Вуковара, и жуту, симбол Бача.