Деца Југославије у Аустрији: После ког времена неко више није мигрант

Аустријска културна сцена није подносила канцелара и пре афере Ибица, далеко пре него што је летос изјавио да "вирус путује у ауту", пре него што је средином прошле седмице појаснио који то људи, у три четвртине "увезених" случајева, управљају аутом с вирусом као сувозачем.

За људе који овде делују у култури и уметности, или који у великим медијима креирају етички карактер тренутка, Курц говори грубо, директно ("свако ће ускоро познавати неког ко је умро од ковида"), његове метафоре су еугеничне ("...наш циљ није да испод сваког божићног дрвцета седи један ковид случај").

У своју одбрану, канцелар се с правом може позвати на два фактора. Он је директна особа, изврстан говорник унутар релативно сведеног броја речи. Нијансе нису његова ствар. Та, за неке освежавајућа, за неке брутална непосредност, га је и довела на место министра са 26 година, без завршеног факултета.

Друго, није његова кривица што су нацисти својевремено потпуно компромитовали употребу биолошких метафора, тако што су проповедали да уништавају болест, клицу, заразу, док би људи (и расе) били само колатерална штета у том поступку.

Финији духови су реаговали културолошки-рефлексно, кад су у канцеларовој метафори о особи за воланом и вирусу сувозачу препознали тај стари модел.

Али то више открива фројдијанску структуру њихових наслеђених страхова, него што Курца одређује као наследника старе идеологије.

Јер, њега су подједнако изнервирали "аријевски" Аустријанци који су се враћали са годишњег одмора у Хрватској или Италији, Срби који су се враћали са породичног имања у Шумадији, или сплава у Београду.

Да је по њему, све би подједнако требало зашрафити ту где су се затекли док не прође епидемија, само што он онда више не би био канцелар.

Себастијан Курц не мора да говори около-наоколо као што чини гомила политичара. Он сигурно није песник и није расиста. Али онда у нијансама почињу проблеми.

Кад ти узму све улоге, ко си?

Низ његових изјава о људима, возачима, вирусима, бацил-експорт-импорт удружењима и слично су уствари овде дирнули у један други проблем.

Он није идеолошки, већ друштвени и културни. Најбоље га је заокружити кроз групу питања: Ко су "мигранти"? Ови који долазе последњих пет година, или и они који су долазили осамдесетих и деведесетих година с подручја бивше Југославије? Да ли је морални преступ рећи да то никако нису исте величине?

Под којим условима и после ког времена неко више није мигрант? Како се постаје пуноправни Аустријанац? Да ли добро интегрисани уопште смеју да кажу да су постали Аустријанци, а да "правим" Аустријанцима не буде неугодно због толиког додворавања? Зашто се жеља за припадањем и након двадесет или тридесет година од овдашње културне сцене доживљава као додворавање? Да ли је тек то нова врста расизма?

Да ли су људи са Западног Балкана, са или без аустријског држављанства, дупле издајице кад уживају у животу у Аустрији, исто онолико колико уживају и кад су у Србији, Босни, или другде? Да ли они имају право на лакоћу постојања и тамо и овде?

И најважније, како се с тим изазовима носи друга и трећа генерација некадашњих југословенских избеглица/миграната? Да ли се још увек говори о "идентитету", или је његово место преузела свесна игра, брза промена улога, инстант мимикрија према ад хок очекивањима средине?

Ко су данас такозване успешно интегрисане генерације некадашње "југословенске" деце?

На сва та питања јако добро одговара текст Мануеле Томић, уреднице дигиталног издања недељног часописа "Бразда"/Furche.

"Бразда" је некад била индиректно гласило бечке католичке надбискупије. Данас је та веза пресечена, али је носталгично-религиозна етика остала њихов знак препознавања.

Мануела, са кукицом или без ње на презимену, пише као змај. Читаоцима Сајта РТС-a препоручујемо да прочитају њен текст, да у њему уживају – или да се над њим изнервирају. Текст следи у наставку.

Како глумити себе 

Када је моја мама са мном и сестром ушла у аутобус 1992. године, није мислила на бекство, протеривање, најмање на рат. Мислила је на рођендан своје маме, наше баке. Непосредно пре него што смо се из једног малог града у бившој Југославији упутили у аустријску Корушку код ујака-гастарбајтера, мама је купила све што је требало за славље. Обланде, купус, једну кокошку, јаја, шећер, пиво и вино.

План је био да на кратко скокнемо код ујака, као на одмор, и онда се вратимо тачно на време за бакин рођендан. Само кратко, само за сваки случај. Кад је мама иза себе закључала врата, оставила је пун фрижидер. Да више никад неће крочити у тај стан, на то мама није тада мислила.

Имала сам четири године кад смо напустили Југославију. Лично ме тај дан не мучи, јер немам никаквог сећања на њега. Данас знам да је то био иницијални моменат кад је мој идентитет постао ствар игре, глуме и сцене, сад-ме-видиш-сад-не.

Та игра скривалица и жмурке траје, за разлику од рата, до дана данашњег. Још као дете сам научила, да моја приватна слобода зависи од дисциплине да не упадам у очи. Многи млади-одрасли са миграционом позадином ће се у томе препознати.

Добро владам том сценском игром, мој програм је извежбан, а улоге спремне кад год ситуација захтева. Глумим онај аспект мог идентитета који ми тог тренутка осигурава добру вољу непосредне околине. Ја сам многи, играм многе. Не желим да било коме приређујем неугодности тиме што ћу бити оно што од мене не очекује. Све, само не упадљиво другачија од претпостављеног.

То је само име, зар не?

Када сам пре дванаест година почела да радим као новинарка, редакције су имале проблема са "хачеком", са "хекхен", оном малом кукицом која "ц" претвара у "ч". Неки електронски системи у редакцијама су се потпуно збунили, развили неурозе од немогућности да препознају смисао те кукице.

Да свима олакшам, промптно сам избрисала тај необични знак из мог презимена. То је ионако само име, зар не? Не бити упадљива, то је постао мој омиљени спорт, моја вежба из дисциплине. Или, сећам се кад су ме деца у основној школи звали "Југо". Аха, Југо, мислила сам. Али шта је то "један Југо", питала сам се? Да се вратим тамо одакле сам дошла, појашњавала су нека од њих. Имала сам тада седам година и нисам знала шта је то биша Југославија и где се она више не налази.

Моји родитељи нису код куће никад причали о рату. Барем не са мном. Где је то "Иди кући!" је потпуно остајало изнад прага мог сећања и знања. Моја кућа је била аустријска Корушка. И пре него што сам уопште схватила шта се догађа, била сам "интегрисана", из простог разлога јер за мене није било ниједног другог места које сам икад видела или доживела. Тек после сам схватила: Не одређује некога земља у којој се родио. Особу одређује земља у којој живи, где се социјализује и успут скупља сећања.

За многе људе су те две земље исте. Била је то једина разлика између мене и мојих другара у разреду. Кад смо после рата преко лета путовали у Босну код родбине, некако ми није било добро. Код сваког преласка границе мучио ме је тупи осећај.

Инстиктивно, без много речи, схватила сам да и тамо и овде постоје људи који се осећају као и ја. Тај осећај рефлексног компромиса у име хармоније групе је постао моја интимна константа у многим ситуацијама.

Негде са крајем моје средње школе поклапа се акција Јерга Хајдера у размештању двојезичких табли у Корушкој. Две моје пријатељице из разреда су тог 8. фебруара 2006. побегле из школе да би му лично пљескале. Хајдер је сам узео лопату у руке и таблу "Bleiburg/Pliberk" однео неколико метара даље. Јасно, друштвена промена кроз ашов. Али, да ли је то имало нешто са нама?

Још пре Хајдерове погибије у саобраћајној несрећи (октобар 2008,) сам напустила Корушку и преселила се за Беч. Одакле сам, питале су ме колеге студенти. Али сад се ствар окренула на главу. Балкан је одједном био у моди!

Сви су хтели да се друже са мном, да ми буду пријатељи – под условом да кажем да сам с Балкана. Славили смо ноћима, у Ост-клубу, уз музику и балканске дувачке оркестре. Колеге су хтеле са мном за Хрватску, Босну, Србију, у ауто па на провод, тамо је тако лепо, весело. Често сам играла улогу веселе Балканке, зато што се то од мене очекивало.

Била сам све вештија у томе да откријем какву слику онај други има о мени, тако да управо то могу да будем. Јасно, тако раде многи људи, свеједно да ли имају миграциону позадину или не.

На неки начин, сви желе да припадају, сви се прилагодјавају. Жеља да се припада, негде, некоме, то је дубоко људска потреба која нас све уједињује.

Само на једном месту сам била ослобођена потребе да играм игру жмурке. Волела сам да читам, сате бих проводила у градској библиотеци. Било је то једино место где нисам морала да припадам. Тамо су биле само књиге и ја.

Још као дете сам приметила љубав према немачком језику. На дебату о интеграцији сам међутим увек гледала са сумњом, можда зато што ме се она никад није тицала. Али кад сам полако почела да читам књижевнике као Иву Андрића, Бору Ћосића, или Миљенка Јерговића, остала сам без даха.

Куповала сам књиге у немачком преводу и покушавала да канон мог језика пребацим на немачки. Нешто ми је одмах упало у очи: Перспектива детета стоји у првом плану. Наивност је често најбољи начин да се исприча бруталност. Можда књижевници прибегавају тој техници сакривања и претварања, да би бол био мањи. И ја такође играм, кад год постане озбиљно, улогу детета.

О поправци клавира

У свом роману "Како су поправљани наши клавири" (у оригиналу, "Приче о занатима"), Ћосић описује како су се после Другог светског рата истањили бројеви клавир-штимера. У предратно доба, тај су посао углавном обављали Јевреји и друге "угрожене нације".

И тако, прича Ћосић, кренуо један Чех на пут после рата да поправља неупотребљиве, старе, покварене клавире. "Клавири су полако почели да приздрављају у нашем великом граду. Кроз улице, паркове, украшене тргове и рушевине занемелих зидова, поново се просуо звук клавира..." пише Ћосић.

Читање југословенске литературе на немачком је за мене био мој начин да поправљам клавире. Кад речи одјекују, националне границе падају. Кад се речи огласе, онда је и "идентитет" само једна од њих.

Мој идентитет остаје игра, глума. Он је покретан и променљив. Налазим га у литератури, некад у мамином накрцаном фрижидеру, у јелима мог детињства – пити, обландама, у мирису шљивовице за бакин рођендан, којег, ето, никада нисмо прославили. Али није искључено да и овај текст пишем на начин који се од мене очекује. Јер кад не бих, онда би то упало у очи.