Хрватско право на шест месеци (не)славе

Шестомесечни турнус председавања Савету Европске уније није богзна шта у смислу реалног показатеља моћи једне ЕУ чланице. Сви дођу на ред кад дођу на ред, па труд, ентузијазам и амбиција не помажу много - ко је у европском контексту био моћан пре преузимања те функције, тај је и остао, ко је вирио из другог или трећег реда, такав је и предао штафету ономе иза себе.

Председавање Унији звучи данас као политичка парафраза Ворхолове изјаве о томе да ће у будућности свако доживети светску славу од 15 минута. Оно што је некад изгледало као демократизација уметности, данас је знак симболичке политике равноправности која наступа по принципу "први међу једнакима", не за 15 минута, већ пуних шест месеци.

Али и поред декоративног, сценског карактера административног "вође" Европске уније, та функција је далеко од тога да буде неважна. Ритам председавања, две земље по години, ритуал је који учвршћује заједништво, који ствара заједништво кад га нема, који не-члановима одашиље сурову поруку идентитета затворене котерије.

Што су заинтересовани ближи чланству, што су више опструисани да и сами уђу унутра и преузму део одговорности за будућност заједничког континента, тим суровије допире до њих порука редовне смене у Савету ЕУ као порука искључености, дистанце и изолације.

Свим српским противницима уласка у ЕУ: Шта бисте све дали за право да шест месеци изнутра уништавате Унију, као што се сад Хрватској пружа прилика до јуна?

Томас Розер, балкански шпијун

Аргументи у горњем делу текста, да председавање ЕУ није битно, али је врло важно, намерно су изнесени у антитези. Ту су да читаоцима представе складну малу анализу београдског дописника аустријског дневника Пресе Томаса Розера о Хрватској на (административном) врху Европске уније.

Антитеза се користи као увод у Розеров текст под насловом "Премијера у знаку Брегзита". Без те методолошке вежбице у обраћању пажње, читаоцу би можда промакле финесе у Розеровој анализи, што би била штета.

Розеров текст, дубока критика хрватског тренутка и политичког смера је систематски састављен од антитеза - све ритуално свечано а, у ствари, катастрофално; све о јединству а, у ствари, о крајњој неконцилијантности; све о гледању унапред а, у ствари, о прошлости; све о Европи а, у ствари, о љутој хрватској десници; све о Хрватској а, у ствари, о Немачкој.

Иако по рођењу Немац, Розер изврсно влада специфичном врстом аустријског хумора, типом "бечки шме", што би био сарказам који иза себе оставља физички траг угриза - ментални бол брзо прође, али отисак зуба дуго траје.

Већ више од деценије је Розер Београђанин, из Београда се јавља не само за аустријске медије него и за низ немачких. Прошлог маја је изашла његова књига "Пошта од балканског шпијуна. Депеше из нестале земље".

Успут, Розер је оштар критичар свих државних и политичких елита у земљама наследницама бивше Југославије, укључујући и Србију, али свеједно, за разлику од неких других дописника с тој подручја, као на пример франкфуртског ФАЗ-а, никад не поломи порцелан иза себе. Није личан, његов "шме" је више принципијелан него злобан.

Разлог да се овде апострофира Розеров кратки текст о Хрватској је да нико од немачких медија није разорније, духовитије и на оскуднијем простору оголео знање Европске уније о карактеру државе у коју се Хрватска развила од добијања самосталности.

Тамо где ће, на пример, немачки Ханделсблат рећи да је "ситуација у Хрватској и Европи тако тешка, да ће Хрватској бити потребна немачка помоћ наредних шест месеци", Розер каже да ће Немачка "два пута председавати Унији ове године".

Оно што се другде прескаче, игнорише, прећуткује за љубав корпоративног достојанства ЕУ, у доњем тексту се разоткрива као урнебесна иронија - да Европска унија зна каква је држава Хрватска постала, али да нема жеље да се тиме бави.

Или да је касно да се тиме бави. У лепој хрватској пословици би се рекло, прошла бака с колачима!

Та техника ћутње је до сада била могућа, јер је Загреб обитавао у слепом оку Уније. До јуна ће бити под рефлекторима и то је нова ситуација за "дебитанта" Хрватску. 

Београд има срце велико, сви стану унутра!

Хрватски унутрашњи развој је већ довољно лош, а да Колинда још није ни победила у другој рунди председничких избора. Још ако се пође од става да је Колинда, барем по последњим изјавама, државнички достојанственија и уздржанија од Милановића, који у дебатама наступа као "шибаџија" с Чрномерца, слика хрватске концилијантске суседске политике појављује се у валерима од лошег до горег. 

Милановићево непрестано понављање последње седмице термина "београдска чаршија", као интересне групе која стоји иза нереда у Црној Гори је иритантно, по смислу равно свемирској небули. Шта би била "београдска чаршија"? Дипломатски термин хрватског фифти-фифти председничког кандидата за српску "дубоку државу"?

Са "београдском чаршијом" као политичком категоријом на делу је још једна антитеза у размени између јавног дискурса Београда и Загреба. Није у директној вези са Розеровим текстом, али јесте са његовом методологијом, па је овде због актуелности треба споменути: теза-антитеза у комплементарном загрљају.

Оно што је за хрватског политичара, можда председника, "београдска чаршија", за српског аутора Владимира Коларића су "београдске алапаче" и "београдски интриганти" ("Црна Гора се брани (и) у Београду", Нови стандард, 27. 12. 2019).

Та три термина, шта год они значе, ступају у фасцинантну размену смисла. Док Милановић упозорава "београдску чаршију" да престане да се меша у немире у Црној Гори, Коларић, теоретичар културе и уметности, прозива "београдске алапаче" и "београдске интриганте" да престану да ометају Милановићеву "београдску чаршију" да се херојски уплете у догађаје у Црној Гори.

Јадни Београд, подједнако омрзнут од хрватских и српских националиста. Бели град као теза и антитеза самог себе!

Превод Розеровог текста, написаног по антитетичком принципу топло-хладно, подгрејано па ледено за Хрватску, читаоцима РТС-а нудимо доле у целости.

"Премијера у знаку Брегзита"

Томас Розер, Пресе, 27. 12. 2019.

Са првим даном Нове године Хрватска преузима председавање Европској унији. Напети односи Загреба са суседима отежавају овај деби.

Не би ли се заскочила стварност, ловорике из Европе стижу унапред. Председница Комисије Урсула Лајен хвали јадранску државу као "праву европску причу о успеху". И у Загребу се одлучују за упечатљиве флоскуле. Он је за ЕУ која наступа "уједињена а не раздвојена" оглашава конзервативни премијер Андреј Пленковић хрватске намере.

Дипломатски зашећерено има увек добру конјунктуру у несигурним временима. Као најмлађа чланица, Хрватска је добила задатак да спроведе опроштај од ЕУ једног уморног члана.

Истовремено, дебитантска квака је у томе да националистички тонови из домаће председничке кампање и сталне свађе са суседима бацају сенку на ту ионако напету конструкцију.

Уредно одвијање Брегзита, припреме за европски буџетски покер, као и нове импулсе за блокирани процес проширења, Загреб радосно и амбициозно проглашава својим главним циљевима наредних шест месеци. Али и ту се надвила сенка, говоре скептици: Немачка идуће године два пута глуми председништво ЕУ - први пут за Хрватску, од 1. јула за за саму себе.

Тврда конкуренција здесна

Он је за Европу која гледа према вани, а не само унутра, обећава бивши европски парламентарац Пленковић. Али откад је Хрватска у јулу 2013. приступила ЕУ, хоризонти у тој земљи су се, парадоксално, више националистички сузили него европски проширили.

"Центрист" Пленковић истина држи своју несигурну коалицију чврсто на европском мејнстрим курсу и барем у спољној политици изгледа као да је спречио "орбанизацију" Хрватске. 

Истовремено, нема говора о јасној дистанци према националистичким снагама у ХДЗ-у или ван њега, таквог потеза се уздржава. У изборима за Европски парламент у мају, као и у првом кругу председничких избора, нова конкуренција са тврде деснице га опасно угрожава.

Унутрашњополитички потреси и трајне кризе са скоро свим суседима оптерећују ову земљу, која још изгледа као да је ментално запела у временима хрватских ратова (1991-1995). На то се настављају пропуштене реформе и драматични демографски губици: егзодус младе образоване генерације у друге европске земље смањио је незапосленост младих, али истовремено закочио екномски напредак.

За један од приоритета свог председавања Унији Хрватска је прогласила одбрану ЕУ граница. Истовремено, Загреб се оптужује да нежељене мигранте илегално форсира преко зелене границе.

"Адвокат" ЕУ-кандидата?

Велики размак између декларисаног и стварног зјапи и кад се говори о хрватском односу са суседима. Загреб ће бити "адвокат" ЕУ кандидата, изјавила је тадашња министарка спољних послова Весна Пусић приликом пријема Хрватске у ЕУ 2013. У стварности, Хрватска је за Београд и Сарајево пре кочничар него савезник.

Два пута је Брисел морао да упозорава Хрватску због нелегалних трговинских санкција према бившем ратном непријатељу Србији.

Уз напети однос према Београду, ту су и свађе за морске границе са Словенијом, бескрајно натезање са Мађарском око ИНА концерна, и изградња моста на Пељешцу: Свуда упада у очи генерална неспособност Загреба да сукобе интереса решава у кооперативној атмосфери.

Истовремено, стално додворавање националистичким сентиментима у унутрашњости онемогућава преокретање тог тренда.

Као "врхунац" хрватске ЕУ интеграције премијер Пленковић унапред наздравља успеху хрватског председавања Унији. У стварности, та функција ће само гурнути Хрватску под рефлекторе европске јавности. Хоће ли се та пажња показати као предност за Загреб, тек ће се видети.