Македонија, "брзи" воз за НАТО

Македонска сага о НАТО-у почела је још 1994. године, усред распада бивше Југославије, када је НАТО ширење дефинисао посебним акционим планом, који је, осим Македоније, обухватао Албанију, Бугарску, Естонију, Летонију, Литванију, Словенију и Словачку, а нешто касније на листу будућих чланица НАТО-а дописана је и Хрватска. Све те државе, као и Црна Гора, која у време настанка акционог плана није постојала као самостална држава, у међувремену су примљене у Алијансу, док је Македонија, некако, испала из фокуса стратега НАТО савеза.

Пут ка Бриселу био је од самог почетка компликован, јер је Македонија, некако, била ухваћена у маказе непријатељски расположене Грчке и огромног притиска сукоба током распада бивше Југославије. Грчки лоби у Америци се својски трудио да, ионако сложену ситуацију, претвори у праву дипломатску ноћну мору, која је у априлу 1994. године, усред грчког ембарга Скопљу, претила да се изроди у озбиљан сукоб Стејт департмента и администрације тадашњег председника Била Клинтона.

Суштински, Грци су у Вашингтону жестоко лобирали против признања Македоније, а када се то догодило, свим су силама отежавали именовање првог америчког амбасадора у Скопљу. Македонија се, истовремено, нашла "у шкрипцу", пошто јој је Грчка увела економске санкције, готово једнако снажне као и оне које је Скопље увело Србији, испуњавајући на тај начин захтеве САД и Европске уније.

Негде у то време, Грчка је добила и прву "пацку" због односа према Македонији, па је Њујорк тајмс 1994. године објавио да су званичници администрације у Вашингтону премијеру Андреасу Папандреуу рекли да "његова политика према Скопљу спречава Грчку да постане лидер Балкана", као и да "наноси штету Европској унији и НАТО пакту".

Грчки ембарго је, после сложене дипломатске гимнастике, укинут 18 месеци касније, пошто су представници Атине и Скопља у Бургасу потписали привремени споразум. Македонске власти саопштиле су, у то време, да се штета која је економском блокадом нанета тој држави процењује на две милијарде долара.

После укидања ембарга, македонско-грчки односи ушли су у великој мери у колотечину међусобних оптужби и позивања на историјско наслеђе, али Македонија, суштински, није напредовала ка чланству у Алијанси, иако Скопље и Брисел, бар начелно, нису одустајали од таквог исхода.

Ни Македонци се, у то време, нису прославили претераном политичком мудрошћу, па је Скопље на иницијативу Васила Тупурковског 1998. године признало Тајван и на тај начин жестоко разгневило Кину, која је узвратила ветом у Савету безбедности и укидањем мисије Унпредеп – снагама замишљеним да спрече ширење сукоба са Косова у Македонију.

Сукоби на Косову и нешто касније почетак бомбардовања Србије донео је и нову динамику у процесу придруживања Македније, тим пре јер је читав низ америчких, али и осталих западних дипломата, Македонцима чврсто обећао убрзани пут ка НАТО-у уколико Македонија прими избеглице са Косова и дозволи снагама Кфора да на македонској територији успостави логистичке базе.

Како су у то време причале дипломате у Скопљу, таква обећања председнику Глигорову и премијеру Љупчу Георгијевском дала је Хилари Клинтон, током изненадне посете Македонији у мају 1999. године, те недуго затим и председник САД Бил Клинтон, који је за неколико сати боравка у македонској престоници покушао да увери тамошње лидере да ће њихов даљи пут ка чланству бити брз и неометан.

Глигоров је нешто касније, у интервјуу Времену, прилично оштро критиковао Запад, наводећи да је "много обећавао" док је требало добити сагласност за долазак страних трупа у Македонију, или када се видело да је НАТО погрешно проценио колико ће бити избеглица са Косова.

"Много се обећавало док је требало добити сагласност за долазак страних трупа у Македонију. Или када се видело да је НАТО погрешно проценио колико ће бити избеглица са Косова, а укупно их је овде било око 360.000", рекао је тада Глигоров.

Македонија је, тако, крај рата на Косову дочекала очекујући прикључење Алијанси, али су краткорочни планови у неповрат пропали када су се почетком 2001. године у брдима око Тетова и Куманова појавили први припадници Ослободилачке националне армије, па се фокус македонских власти, са атлантских интеграција, убрзо пребацио на борбу за опстанак државе.

НАТО је, прилично изненађен развојем ситуације, са безбедне удаљености бројао албанске герилце у брдима изнад Тетова, убеђујући критичаре да нема мандат да се меша у унутрашње проблеме Македоније. Припадници Кфора, махом Немци, испалили су неколико минобацачких пројектила на транспорте оружја на Шар-планини, чиме је и окончан ангажман снага НАТО-а током сукоба у Македонији.

Распламсавањем сукоба, који су шест месеци и 200 мртвих касније заустављени потписивањем Охридског споразума, на прилично дуг период заустављен је пут Македоније у НАТО, али је две године касније Скопље, слањем војних контингената у Ирак и Авганистан, покушало да унесе свежину у процес придруживања Алијанси.

Македонска авантура у Ираку трајала је до 2008. године и у тој држави измењало се 11 контингената, или око 450 војника. Иако је одлука македонских власти да се укључи у авантуре млађег Буша биле на мети жестоких критика у Македонији, војници који су се враћали из тих сукоба пролазили су озбиљну обуку, што је крајем 2005. године резултирало операцијом код села Бродец на Шар-планини, када су македонски специјалци збрисали групу наоружаних Албанаца. У акцији македонских специјалаца, убијено је укупно осам припадника те групе и заплењена огромна количина наоружања, укључујући модерне противтенковске и противавионске пројектиле.

Смиривањем стања у Македонији после албанске побуне 2001. године, постепено су нестајали унутрашњополитички разлози одлагања чланства Македоније у НАТО-у, али грчка одлучност да спречи Македонију да под тим именом приступи евроатлантским интеграцијама није нимало јењавала.

Победа Николе Груевског на изборима и тврдоглаво одбијање Грчке да ублажи став према Скопљу резултирали су буђењем "неоантичког" духа у Македонији, па је нова влада у Скопљу, чини се из ината, покренула контроверзни пројекат "Скопје 2014", којим је македонска престоница за неколико стотина милиона евра претворена у сценографију за модерну верзију грчке трагедије.

Грци су били бесни, а међународна заједница, осим вербалне подршке странама да пронађу решење, није претерано марила за македонске проблеме. Атину и Скопље повремено је походио специјални изасланик шефа УН Метју Нимиц, који је пуне две деценије покушавао да убеди Македонце и Грке да прихвате неко од безброј мање или више креативних решења.

Коначно решење спора две земље морало је да сачека слом власти ВМРО-ДПМНЕ и долазак владе премијер Зорана Заева, који је, преговарајући са Алексисом Ципрасом, за рекордно кратко време успео да дефинише споразум којим је двадесетогодишње натезање стављено ад акта.

Споразум су пратиле бројне и на тренутке насилне демонстрације Грка и Македонаца против овог договора, али су Заев и Ципрас, обилато подржани од САД и Европске уније, убрзо смислили ново име Македоније – Република Северна Македонија, а споразум су, после контроверзног референдума у Македонији, на мишиће ратификовали парламенти.

Ципрас и Заев су, за овај потез, номиновани за Нобелову награду за мир.