Јовић: Минут ћутања у Сабору за Праљка неприхватљив

"Жртве су биле бројне", указао је Дејан Јовић, који сматра да је до самоубиства Праљка у судници Хашког трибунала дошло због безбедносних пропуста.

Јовић, који је недавно промовисао књигу "Рат и мит: Политика идентитета у савременој Хрватској", у интервјуу за Радио Слободна Европа каже да постоји могућност да ће се ови догађаји, пресуда и самоубиство Праљка, искористити да би се створио додатни мит, посебно мит о жртвовању.

"У политичким митовима то је чест мотив, мотив о неправди, о жртвовању, о уроти свих против нас, о неразумевању великих играча на светској сцени или међународних институција", навео је Јовић.

За њега је, како наводи, кључно да се ова пресуда искористи, ипак, за то да се постигну два ефекта, ако се може.

Један је, каже, да се почне критички говорити и о властитој улози у том рату, што до сада није био случај у Хрватској из приличног низа специфичних околности, и друго, ако се не може и не жели критички разматрати властита улога, онда барем да се одмакнемо, направимо паузу.

"Важно је да се не прича о рату сваки дан, посебно не на начин како је то чињено до сада, у једној црно-белој техници у којој је једна страна увек жртва, а друга увек агресор и у којој ми нисмо ни за шта криви, а сви други су нам криви и за оно што јесу криви и за оно што нису криви", прецизирао је Јовић.

Упитан како гледа на то што је Хрватски сабор, додуше без присуства посланика најутицајније опозиционе СДП и опозиционог Гласа, минутом ћутања одао пошту осуђеном ратном злочинцу који се убио, а посланички клубови сагласили да пресуде не уважавају историјске истине, чињенице и доказе, те да су као такве неправедне и неприхватљиве, Јовић каже да му је та чињеница потпуно неприхватљива.

"Мени је, политички гледано, та чињеница – да се Сабор ангажовао тако да одаје почаст некоме ко је правоснажно осуђен за ратни злочин, без обзира на друге околности – потпуно неприхватљива. С друге стране, такође сам заговорник тога да треба одвојити политичку од судске сфере и онда, наравно, обе од академске. Чињеница да је нешто пресуђено у Суду не значи да је то крај политичке и академске дискусије о тој теми", јасан је Јовић.

Уосталом, прецизира, да је о некој пресуди крај приче не бисмо имали ни правну науку.

"Дакле, мислим да и политичка и академска сфера треба да узму у обзир озбиљно чињенице и доказе који су изведени пред судом, а закључке могу доносити какве год желе. Притом политички закључци не смеју бити обавезни за друге сфере, а то значи да се правосуђе не сме водити политичким закључцима, а исто тако ни академска сфера се не сме водити политичким закључцима или декларацијама", навео је Јовић.

Указао је да у Хрватској последњих 20 година управо постоји такав покушај, у којем се неке политичке декларације Сабора, на пример она о "домовинском рату" из 2000, сада третирају као свето писмо, тако да нико ни Академији науке и уметности, ни у судству, ни на телевизији не сме да их доводи у питање.

"Противим се томе, јер мислим да свака сфера има аутономно право да закључује о сваком поједином случају, и Хашки суд, и Сабор и Академија. Жао ми је, као грађанину Хрватске, да је Сабор одлучио да учини то што је учинио", нагласио је Јовић.

Злочини не могу проћи некажњено 

Коментаришући изјаве државног врха, председнице Колинде Грабар Китаровић и премијера Андреја Пленковић, о хашкој пресуди шесторици Хрвата из БиХ, Јовић каже да је тај суд пресудом показао да злочини, не сви, али највећи злочини и они који су их починили, они најистакнутији, не могу проћи потпуно некажњено.

"Сигуран сам, да није било Хашког суда ни у једној од наших земаља, не би се судило бившим председницима држава и високим војним официрима или премијерима, као што је био случај у Хагу", навео је Јовић.

То је, сматра Јовић, добра порука која има и превентивни карактер, дакле, карактер застрашивања оних који би хтели да почине злочине, али који ће, због неког страха од Хашког или другог међународног трибунала, два пута размислити и можда одустати.

Јовић каже и да је "позитивно изненађен" тиме што је ова хашка пресуда утврдила удружени злочиначки подухват на челу којег су били Фрањо Туђман, Гојко Шушак и Јанко Бобетко.

"Нисам очекивао да ће се ићи тако далеко. Сама чињеница да се то догодило добро детектује извориште самог проблема, а оно је у националистичким и екстремистичким политикама, у оним политикама које нису остале само на демократском национализму, који је једнако тако допустива политичка доктрина као и свака друга", рекао је Јовић.

Против тога, каже, нема ништа, иако није националиста, али оно што је недопустиво је укључити у то могућност рата, односно сматрати да је рат легитимна опција за остварење било каквих циљева.

"Мислим да је потпуно јасно и у случају Слободана Милошевића и у случају Туђмана и многих других који су били њихови најближи сарадници да су они деловали у корист рата, а не у корист мира. Драго ми је да ствар није остала само на извршиоцима, него да су они, макар и симболички, и не с неким правоснажним пресудама, ипак идентификовани као извор проблема", указао је Јовић.

Тешко му је, каже Јовић, да говори о индивидуалном чину самоубиства Слободана Праљка јер осећа једну врсту саучешћа према човеку, без обзира на то из којих мотива или разлога је он то учинио.

"Тешко је то коментарисати. Али важно је да због тог индивидуалног, трагичног чина, не заборавимо саму пресуду и да не заборавимо контекст у коме се тај чин догодио. Мени је жао да је до тога дошло. Хашки суд је ту направио безбедносни пропуст", рекао је Јовић и додао да би било погрешно сматрати да је у том рату, због којег су у среду правоснажно осуђени "Прлић и остали", постојала само једна жртва и то она Слободана Праљка.

Жртве су, истиче, биле бројне.

"У Босни и Херцеговини је било 100.000 жртава. На целом простору бивше Југославије ради се о милионима људи који су остали без свега, мимо своје воље, и да нису хтели, да нису били криви", закључио је Јовић.