Аустрија гласа, сад или никад

Аустријско изборно тело износи нешто испод шест и по милиона (6.401.304), са старосном границом од 16 година. Изборни закон је пропорционални, што значи да се у Доњи дом парламента са 183 места улази само преко партијске листе. Могућност гласања за личности је укључена у бирачке листиће, али нема никаквог утицаја на крајњи исход и углавном служи партијама као тест популарности њихових водећих кандидата.

Чињеница да је Аустрија олигархијски организована партијска демократија никад још у историји Друге републике (од 1945.) није до те мере одређивала ток, атмосферу и грубост изборне кампање као овог пута.

На моменте је изгледало као да су партије у широком спектруму изгубиле способност самоконтроле, те да нема границе нискости и агресивне семантике коју неће прегазити у међусобним контактима пред очима јавности.

Питање које јавност и медији постављају је – како је до тога уопште доло? Како су партије напустиле зону цивилизоване политичке праксе, а истовремено остале унутар граница закона? Како су себи присвојиле оне негативне слободе, за које је законодавац својевремено мислио да би било национално понижење регулисати их законом?

Социјалдемократе (СПО): Кристијан Керн

"Афера Зилберштајн" је масивно оштетила углед ове странке, чији се статус месецима уочи избора ионако налазио у клизајућем паду. На прошлим изборима 2013. су социјалдемократе освојиле 27 одсто гласова, што је већ био губитак, али су, као и Меркелова недавно у Немачкој, успели да одбране прво место. Овог пута је такав развој искључен, мерено свим испитивањима јавног мнења, чак и њима склоним.

У крајњем ефекту, проблем ове странке је радикални недостатак веродостојности – пракса дрских лажи, подметања и прљавих кампања над којом су изгубили контролу. Ухваћени у моменту тајног ширења партијско-олигархијских граница националне политике, проминентне социјалдемократске личности су се браниле на два начина, а оба фрапантно личе на оне из америчких председничких избора: 1. То раде и други; 2. Крив је онај ко је те закулисне радње одао јавности, не онај ко их је починио.

Неколико седмица уочи избора су два аустријска листа, Пресе и Профил јавности презентовала податке да је СПО из партијских фондова и интересно повезаних фирми платио пола милиона евра Талу Зилберштајну, међународно активном израелском "спин-доктору", специјалисти за "dirty campaining", не би ли изокола, преко богус Фејсбук налога компромитовао Себастjиана Курца. Посебна пикантерија: само је око 300.000 евра било покривено рачунима.

По принципу напад је најбоља одбрана, СПО је кренуо у јуриш на доносиоце лоших вести. Једна од новинарки из Пресе тима који се бавио детаљима афере Зилберштајн је пре три дана, у страху за властиту главу, поднела полицијску пријаву против кругова блиских СПО због праћења и ухођења. Ако је и претеривање, тако се у Аустрији од кад је постала демократска још никад није ишло у изборе.

Како се клупко почело одмотавати, испоставило се да је Зилберштајн – у августу ухапшен у Израелу због утаје пореза – радио као уговорни СПО лобиста још од времена Гузенбауера (партијски шеф 2000-2008, канцелар 2007-2008). Сазнало се да га је Керн поново ангажовао средином 2016. за "ванредне изборе ове године", док се истовремено СПО тим барем једном недељно заклињао како ће се чекати редовни термин у јесен 2018.

На то је уследило сазнање, и у епизодама цурило до јавности, да коалициони партнери СПО и ОВП више нису у стању да одрже минимум цивилизованог опхођења у међусобним контактима, чак ни да изађу на заједничку прес конференцију после састанка кабинета.

Да је земља постала "unregierbar", немогућа за управљање, највише је допринео сам Керн, чији се ауторитет, по највећем живом аустријском философу Конраду Лисману, топио у оној мери "у којој је у политику уводио праксу корпоративног позоришта". На пример, грађанин наручи пицу, звони му на вратима, кад оно канцелар му доноси пицу са шунком и сиром, а иза њега нагурано пет телевизијских тимова!

Лисман за Пресе: "Аустријски канцелар не може бити пица-бој, није његово да то ради". Очито свако носи свој крст, односно полумесец – неко има канцелара који доставља пице, неко шефа дипломатије који пева.

На крају крајева, све су то само поводи да људи одлазе на биралишта као "протестни гласачи". Главно је оно што је Маргарет Тачер својевремено рекла о енглеским лабуристима (по програму социјалисти): "Проблем социјалдемократа је у томе да им раније или касније понестану паре других људи"(...other people's money). Од избијања мигрантске кризе, трошење "новца других људи" је у Аустрији експлодирало – а Беч и градска влада Михаела Хојпла су парагон такве политике која се тврдоглаво води до финансијског колапса.

Конзервативци (OВП): Себастиjан Курц

Да ли је Себастиjан Курц једини морално неупитни политичар ове кампање? На то се може одговорити на два реалистична начина: 1. Јесте, али зато што га се још није ухватило у недозвољеним махинацијама; 2. Јесте, али зато што је схватио да овог пута сви други играју прљаво, те је у његовом интересу да се он уздржи од такве праксе.

Постоји и трећи одговор, "јесте" без али, но како политика у принципу није етичка категорија, о њему се овде не расправља.

"За Курца је сад или никад, и то са 31. годином", коментарише Пресе јуче, указујући на иронију да се актуелни канцелар Керн "тресе пред једним пропалим студентом".

Чињеница је да је Курц доста тога морао да отрпи у актуелној изборној кампањи, почевши од тога да су "неки чудни људи почели да посећују његову бившу школу и распитују се код професора какав је био као гимназијалац" (Пресе, Курир, Профил, многи други...). Је ли преписивао? Бежао са часова? Тукао девојчице? Да ли вуче неку мрачну, неразјашњену тајну из основне школе или вртића?

Последње што се чује је вест о којој је почетком ове седмице спекулисала аустријска штампа, да би СПO у случају лошег резултата "као последице умешаности OВП у откривање афере Зилберштајн" тражио поништење избора.

Слободњаци (ФПO): Хајнц Кристиан Штрахе

"За Штрахеа још и више важи правило сад ил' никад", коментаришу медији немачког говорног подручја.

На последњим изборима 2013. OВП је освојио 24 одсто гласова (-2), ФПO 20,5 (+3). Актуелни трендови прогнозирају раст и једних и других, али само конзервативаца у размерама који ће им у крило бацити улогу мандатара за састав нове владе.

ФПO је у току кампање показао да тешко излази на крај с таквим развојем догађаја. Идеолошки пристрасне анализе (социјалдемократе, зелени, са својим симпатизерима из медија) већ дуго доказују како је Курц уствари мало углађенији Штрахе, шифра "расиста" и "десничар".

Ту се онда за критичаре отвара слични проблем: За социјалдемократе је Курц "други Штрахе", а за ФПО "успешнији него Штрахе". Зелени су једно време имали слоган, брзо повучен као неукусан: "Im Kern ist Kurz ein Strache" (У језгру/Керн је Курц Штрахе").

Поента таквих интерпретација је: Себастиjан Курц није сам свој; добар или лош, он је неко други, он ради посао и убире плодове неког другог. Штрахе се годинама борио против исламизације и држао филипике против сеобе народа, а сад му је Курц отео тему и славу! Или: Само што је Керн дошао до сазнања да чак и у једној богатој земљи фискална средства нису неизмерна, један "пропали студент" му каже да је он то увек знао!

Програматика Штрахеове странке се може посматрати под више елемената, у овом тексту, у име легитимизације једног стереотипа, изабрана је тема "странци".

ФПO већ дуго није странка која је против "странаца". Она је против даље масовне миграције из исламских култура. Е сад, да ли су "странци" "мигранти" и обрнуто? Да ли су они који поседују аустријско држављанство, а рођени су негде другде "странци", "мигранти", "нови Аустријанци" или беспридевни Аустријанци? У Аустрији је таквих, старијих од 16 година, дакле с правом гласа, скоро 350 хиљада.

(Дигресија: Тачан број је 343.417. Од тога српског порекла 41.097, босанског 57.379. Ако се узме да су међу Босанцима и Срби, могуће је да Аустро-Срба има негде колико и првопласираних Аустро-Турака, 71.256, ако не и више).

Шта су они и како се доживљавају је подложно хировитости јавног дискурса. До недавно они су се у медијима водили као "нови Аустријанци", термин који се може схватити као толерантна нетрпељивост. Пресе на насловној страници (12.9.) доноси међутим текст под насловом "Страначка битка за мигранте". Из садржаја је убрзо јасно да се мисли на оних 350 хиљада с правом гласа, по закону Аустријанцима.

Само неколико дана касније (16.9.), исти лист доноси на насловници текст "Битка тројице за миграцију". У даљем читању је јасно да се сада мисли на нешто друго: На ставове које Керн, Курц и Штрахе заступају у контексту актуелног таласа масовне миграције особа без аустријског држављанства или шансе/воље да га скоро добију.

Већ је то довољно да би се схватило како чак и Штрахе има диференциранији, мање елитни, у сваком случају освештенији став о "странцима" од аустријског дневника Пресе.

Зелени пута два: Улрике Луначек и Петер Пилц

Шта рећи о константном процесу демонтаже коме су се аустријски Зелени, на прошлим изборима освајачи рекордних 12,5 одсто, подвргли на властиту иницијативу?

Најпре су, од јесени 2015. тражили да се укину сва ограничења за пријем азиланата и миграната – сви су добродошли, стотине хиљада одједном, фамилије, великодушна социјална помоћ за све, плаћени курсеви, (скоро) бесплатни градски станови, бесплатне школе, лекари, лекови, градски превоз.

Онда су се неки политичари те странке нешто кориговали кад су видели ефекат који то има на "новац других људи", односно да ће се државно убирани порез раније или касније потрошити под притиском масовне миграције, а да би добар део придошлица свеједно остао неинтегрисан. На тај реализам у траговима, млада марксистичка организација Зелених је реаговала тако да се одвојила у знак протеста.

Уследила је оставка председнице странке Еве Главишник, "зато што више није издржала да је људи нападају и пљују у градском превозу", због тога што су љути на њу јер је читав Блиски исток пустила на социјалне славине аустријске државе.

Изборну кампању је преузела Улрике Луначек, аустријска представница Зелених у Европском парламенту. Прво што је направила је да је дошла у конфликт са Петром Пилцом, оснивачким чланом странке Зелених из 1986.

У младости марксист-троцкист, Пилц је у току дуге каријере прошао кроз "државотворну" трансформацију, имао активну улогу у парламентарном одбору за безбедност, те био једини озбиљнији глас Зелених који је упозоравао на замке неограничене миграције.

Будући да је спадао у осниваче, нико му није могао ништа – док није дошла Луначек и преко интриге која је циљала на његову политичку сујету практично га избацила из странке.

Сад се за места у парламенту такмиче две зелене странке – једна под Луначековом, друга под Пилцом. Извисити би могле обе.

За Луначек, никакав проблем, коментарише овдашња штампа – њу чека њен мандат у Европском парламенту. Увек се може вратити у Брисел, водити европску политику, и држати предавања ко је зрео за ЕУ, а ко није, коме отворити европска врата, коме их залупити пред носем.