Бурка: Пустимо очи да говоре

Био је то последњи закон о ком су се у јуну глатко договорили љуто посвађани коалициони партнери Социјалдемократска партија Аустрије и Аустријска народна странка, пре одлуке о превременим изборима за две недеље.

Реакције на тај правни акт показују да се Аустрија налази тек на почетку борбе за лице као санкционисани елемент друштвене комуникације.

У томе није сама: Француска и Белгија су забраниле бурку/никаб још 2011. године, у Бугарској и деловима Швајцарске забрана важи од прошле године.

У Холандији је од 2016. такође на снази забрана потпуног покривања, уз казне до 400 евра, али диференцирано, само у јавним просторима (школе, болнице, државне институције, градски превоз), али не и на јавним просторима (улице).

Немачки закон (април 2017), као и холандски, уводи делимичну забрану, али је блажи од њега: особе које раде у државној управи, судству и војсци не смеју покривати лице.

Уз то се најбрајају ситуације које полицији и другим службеним особама остављају одрешене руке да захтевају потпуну идентификацију.

На пример, нико не може доћи на изборе покривен ћебетом с прорезима. Избори су, истина, анонимни, али онај ко бира није.

Бурка је већ две године забрањена чак и у муслиманским земљама Габону, Сенегалу, Чаду и Камеруну; у претежно хришћанској Републици Конго, у њиховом суседству такође.

Мароко се одлучио за заобилазну меру са сличним ефектом и криминализовао продају бурке.

Бурка, (слепа) авангарда људских права!

Протест муслиманских удружења у Аустрији је био промптан, очекиван и представљен као борба за људска права.

Управо због своје саморазумљивости и пристрасне аргументације, он је остао ирелевантан за ступање "бурка/никаб закона" на снагу.

Сад су други отпори актуелнији, они који долазе од либералне интелигенције и циљају на разводњавање политичке симболике бурке.

Малобројни, етички заводљиви, морално супериорни у гледању на друштвену и политичку свакодневицу, ти се критичари, хтели – не хтели, појављују као савезници политичког ислама.

Да из муслиманских удружења више не стигне реч критике, њихови представници могу бити мирни, јер знају да је квалификовани део теоретски хришћанске јавности своје незадовољство над "бурка-законом" већ захефтао на заставе нове хуманистичке авангарде.

Критичарима закона иде наруку и то што је документ смешно недоречен у интенцијама.

Уместо да ношење бурке отворено санкционише као, барем у европским културама, еклатантно нарушавање људског достојанства жене, као отворено гажење њеног историјски тешко стеченог легалистички равноправног статуса у друштву, или као политички делукс симбол пузеће исламизације, аустријски законодавац вози кругове око "покривеног лица".

Тако у исту законску категорију као носитељке бурке спадају и азијски, махом јапански туристи, кад и ако се улицом шетају с маском за лице.

Јасно, закон не спомиње ниједну нацију понаособ, али је практично немогуће наићи на шпанске, италијанске или српске туристе који се под медицинским маскама крећу центром Беча као да је у њему управо избила епидемија вариоле вере.

Не би ли са себе збрисао сумњу да санкционише само бурку, аустријски законодавац је регулисао и друге случајеве "покривања лица".

На пример, набити капу/капуљачу на чело и истовремено замотати шал преко уста толерише се ако је јако хладно, у противном спада у кршење закона.

Заштита за лице коју носе спортски мачеваоци је допуштена за време тренинга/меча, у противном забрањена. Квиз: каква је вероватноћа да ћете на улици срести три мускетара под маском?

Карневалске маске су се такође нашле под ударом закона. Допуштене су стриктно у време карневала. Само ће се у том кратком временском прозору толерисати крампуси, врагови, венецијанске куртизане, доброћудни и хорор кловнови.

На дугу листу злочина "It" кловна Пенивајза, који је управо овог викенда стигао у аустријске биоскопе, егзекутива одмах може додати и прекршајну казну за сакривање лица; прво се легитимиши, после убијај!

Лице је неодрецив део комуникације, пресудио је аустријски судија Норберт Герстбергер 2008, када је од Моне Салем Ахмед, жене домаћег исламисте Мухамеда Махмуда (у међувремену побегао, данас један од проминентних вођа ИД на Блиском истоку), тражио да у судници открије лице.

"Како да чујем некога ко носи крпу преко уста", рекао је Герстбергер за протокол.

Герстбергер је можда био престрог, највероватније стога јер није био упознат са једном далекосежном комуникативном методом, први пут употребљеном у раној југословенској филмографији.

У филму "Лито виловито" (Обрад Глушчевић, 1964) два далматинска галеба, играју их Љубиша Самарџић и Борис Дворник, круже плажом и освајају "Швабице" фразом "lassen wir die Augen sprechen" (пустимо очи да говоре), једином коју знају на немачком.

Можда се у контексту исламске културе сведочења пред судом могу и протрептати, једино што Герстбергер у моменту није имао стрпљења?

Dressing right

Релативизација политичке симболике бурке обавља се тако да се њена забрана ставља у контекст растућег утицаја екстремне деснице у европским друштвима.

Једначина је следећа: што је више правних забрана бурке, тим више уставно гарантовани хуманизам подлеже уцени и диктату десне политичке сцене.

Поента чланка "Dressing right, мода 'нове деснице'", који потписује немачки правник и професор уставног права на Бечком правном факултету Милош Фец (Vec) је у томе да не угрожава бурка-достојанство и правну једнакост жене, већ њена административна забрана конотира повратак екстремне деснице на власт.

Текст је објављен у часопису овдашњег Института за хуманистичке науке IWM, број јесен/зима 2017.

Његов наслов даје јасан правац и поништава алтернативне интерпретације: облачити се "right", значи на енглеском и исправно и десно.

Нова десница стављена под знаке навода значи да аутор текста данашње десне популисте види као "такозване нове", док су они у суштини задржали карактер класичне, фашистичке деснице.

Крајња консеквенца такве аргументације је: ко год забрањује бурку/никаб, или као грађанин подржава забрану, ради на фашизацији друштва.

Свако ко криво погледа особу покривену непрозирним шаторским крилом је тоталитариста у срцу, неосвешћени помагач хегемонијалне мушкости, принципа који у некој врсти "естетске реконкисте" разара либералну цивилизацију.

При томе није толико интересантан лични став да бурку не треба правно забрањивати, већ општи закључак да на забрани тог, у свему понижавајућег објекта, лежи стигма старе фашистичке деснице камуфлиране као "нове".

Присуство теоријске категорије "хегемонијалне мушкости" (hegemonic masculinity) се у овом чланку објашњава зобилазним путем: зато што су европски мушкарци историјски-правно изгубили право да европским женама диктирају стил живота, сад то компензују фиксацијом на тела муслиманки.

Својим женама више не могу ништа, али муслиманске снаше им се неће извући; има да се носе пристојно, чак иако то у овој култури некад значи и полуголо!

"Естетска реконкиста" је по Фецу постала искључиво поље десног тоталитаризма, који "кроз правно санкционисане модне прописе" уводи нове структуралне принципе друштвене инклузије, ексклузије и интеграције.

За разлику од Феца, који стварање права повезује са родном (gender) психологијом, супкултурним феноменима и културним студијама а ла Стјуарт Хол, коментаторка аустријског листа Пресе, Сибиле Хаман, повезује "бурка-закон" са "неутаживом жељом државне егзекутиве за ексецивном контролом".

Аргумент је: "Ми мислимо да то има везе са забраном бурке, док у ствари то има везе са ограничавањем наших грађанских слобода."

Бурка би била само клин у чорби новог државног, лево-десно неутралног тоталитаризма, који ради на идеалу "стакленог човека".

Метросексуални, почните да се гојите!

Са темом о моди и супкултурама се могу напунити библиотеке.

Али, колико се тема бурке/никаба као визуелно најупечатљивијег симбола политичког ислама уопште уклапа у област културних студија, онаквима како су се осамдесетих година развиле из наслеђа Адорна и Хоркхајмера?

Теоретски је допуштено рећи да муслиманке у Европи носе мараму као што су панкери носили "зихерице", или британски "chavs" данас бљештеће кајле, "хипстери" фланел, руски "гопники" и српски "дизелаши" тренерке, а "нипстери" (наци+хипстер) све што их приближава хибридном идеалу хипи-скинхедса.

Рецимо да марама може бити супкултура. Бурка није супкултура, она је шатор. 

Данашња политика се може анализирати и као супкултура која проговара кроз специфични модни израз.

"Метросексуални", у преводу неговани хетеро-мушкарци, одређују визуелну слику политичке сцене на почетку 21. века.

Канадски премијер Тридо, аустријски канцелар Керн и министар Курц, шеф немачког ФДП-а Линднер, француски председник Макрон, сви они носе слимфит "bespoke" одела у којима рани тестостеронски Џејмс Бонд из шездесетих и седамдесетих година не би допустио да буде ни сахрањен.

Могуће је и тачно пратити линију којом је слимфит закорачио на политичку сцену.

Француски дизајнер Еде Слиман (тата из Туниса, мама Италијанка) је за Dior Homme у сезони 2001/02 представио колекцију уско кројених мушких одела.

Некима су била смешна, али не Карлу Лагерфелду, који је за годину дана смршао 40 килограма само да би стао у њих.

Преко Слимана и Лагерфелда, преко реклама великих робних кућа, уски крој класичних одела се раширио међу мушким звездама политичке сцене.

Жене у политици и даље тендирају томе да се гоје – дуге вечере с непознатима и нервозни ручкови се очигледно не слажу добро са женском физиологијом.

Толико је текстова написано о дијетама Ангеле Меркел (Њујорк тајмс, 23. 9. 2013: "...више не једе кобасице и кнедле"), или у Хрватској о јадној Колинди, која никако да схвати да добра кухиња и кратке матроске сукњице с бордуром не иду заједно.

За разлику од њих, хетеро-мушкарци у политици овог века су почели да се обнављају као феникси: смршали су, вероватно негде тајно и вежбају, ушли у слимфит одела, постали неговани и свеједно им је што ће их неко због тога доживети као феминизиране и ставити у близину геј популације.

Али ето, таман кад су успоставили контролу над својом сценском презентацијом, изгубили су ауторитет пред европским женама, па сад то морају да компензују тиме да муслиманкама законом наређују како да се облаче.

"Ми нисмо бурка" гласила је прва констатација из каталога "Десет теза о водећој култури" (Leitkultur) који је Томас Демезјер у име владајуће странке ЦДУ објавио у априлу ове године.

Дефинитивно, ми нисмо бурка, ми смо слимфит.