Манолић о Аркану, оружју, Туђману и Овчари

Јосип Манолић је недавно објавио политичке мемоаре "Политика и домовина", а на 232. страни пише да два најважнија догађаја у вези са Арканом "не би смела да остану државна тајна, ма како то неки још данас жарко желе", пренео је загребачки портал Телеграм.

Овај најстарији хрватски политичар, који је променио 41 премијера, да би и сам сео на ту позицију као други након одвајања Хрватске од бивше СФРЈ, пише да је "Жељко Ражнатовић Аркан још током истраге и боравка у Реметинцу, и пре режираног суђења, постао добављач оружја за потребе Републике Хрватске".

"Почетком 1991. године, тачније, у априлу те године, Република Хрватска купила је његовим посредовањем од његове фирме из војног складишта у Батајници много оружја, претежно 'калашњикове' АК-47 и противтенковско наоружање. Била је реч о 12 шлепера оружја", наводи Манолић у мемоарима, у којима открива да он није био укључен у ту, као ни у операцију "Овчара".

У жељи да, како каже, причу о Аркану сведе у прави контекст, Манолић поставља и нека питања: "Ко је одобрио трговину оружјем са Жељком Ражнатовићем Арканом? Зашто он, као тадашњи председник владе, није имао информацију о тим набавкама? Да ли је трговина са Арканом била покриће за неке друге услуге, како је то оружје плаћено, зашто је целу операцију водио 'обавештајни круг', и на страни купаца и на страни продаваца?".

Напомиње да није испитивао шта о свему томе знају Главаш, Перковић и Шекс, али верује, каже, да им детаљи нису непознати.

"Неколико дана пре плаћања оружја Ражнатовићу Аркану, наши појединци, у згради Жупанијског суда у Осијеку, припремиће две актовке пуне злата и сребра. Наиме, оружје је наводно плаћено златом и сребром", пише Манолић и додаје да су и данас нека питања с тим у вези остала без одговора.

Не зна се, каже, чије је било то злато и сребро, има ли оно неку везу с убијеним осијечким шверцерима златом, ко је, заправо, особа која је злато донела на Жупанијски суд у Осијеку и на крају, коме је та пошиљка злата предата?

Манолић пита и да ли је то оружје, које се касније "обилно препродавало по Славонији - је ли део отишао у Вуковар?".

"Чињеница је да је 12 шлепера оружја стигло и да је предато, а да је Аркан тих дана боравио у Реметинцу. Постоји и информација да је Аркан тим оружјем заправо купио своју слободу. Верујем да ће ови редови подстаћи неке припаднике Службе за заштиту уставног поретка, који су пратили и преузели оружје, да се ипак јавно изјасне о пошиљци", пише Манолић.

Тврди да о целом овом случају постоји и забелешка у Државном тужилаштву, иако су, како каже, неки протагонисти ове приче мртви, па и његов пријатељ Лазо Пајић.

Овај најближи сарадник првог хрватског председника Фрање Туђмана, којег многи описују као човека који се приближио легенди, али у њу никада није ушао, пише да се још једна операција (1992) везана за Аркана одвија мимо њега, те додаје да мисли да је из тога био свесно искључен због односа са Туђманом који већ тада били као "затегнути конопци".

Манолић о Овчари

Најстарији хрватски политичар пише да је у фебруару 1992. године Фрањо Туђман исплатио два милиона немачких марака за набавку видео-записа који је поседовао Жељко Ражнатовић.

"Барем тако стоји у документима, које хрватска држава и данас има. Готов новац биће однесен Аркану, а видео-касета, замотана у алуминијумску фолију, биће предата председнику Туђману у његовој породичној кући у Назоровој улици", пише Манолић.

Инсистирајући на томе да је о многим операцијама имао дијаметрално супротно размишљање од Туђмана, Манолић признаје да је упркос томе често у јавности бранио ауторитет председника јер је, како каже, поштовао и његове грешке.

"Операција прибављања видео-записа о ликвидацији хрватских бранитеља с Овчаре тема је о којој се и данас човек мора запитати: 'Председниче, чему то?", пише Манолић.

Он у мемоарима тврди да документи о том видео-запису такође постоје и да се нада да нису у међувремену уништени, као што, како наводи, постоје и документи који показују да Арканово хапшење и суђење у Загребу није сматрано препреком за наставак сарадње са њим.

"Аркан ће остати у континуираном контакту са Златком Багарићем, све до Багарићевог убиства, али и с Фердинандом Јукићем, запосленим у Служби за заштиту уставног поретка и још с неким појединцима, великим хрватским привредницима чија имена засад не бих спомињао", написао је Манолић.

Манолић је, од преузимања власти у априлу 1990. године па до ескалације сукоба с Туђманом крајем 1993. и у 1994. години, обављао дужности члана Председништва Републике Хрватске, па председника владе, затим шефа обавештајних служби и најзад првог председника саборског Жупанијског дома.