Хрватска плаћа одштету породици Србина убијеног после "Олује"

Јанко Ћакић је убијен две недеље после "Олује". За тај злочин, хрватски суд осудио је Звонимира Ласана Зоробабела на шест година затвора. Дело је окарактерисано као убиство, не и ратни злочин, а осуђени је пуштен после три године. Тело убијеног Ћакића пронашао је и идентификовао пензионисани официр хрватске војске, који данас за Ћакиће бије правну битку.

"Именом и презименом кажимо ко је то направио, истина је – овакве ствари се невољно решавају, али онда је то ствар Републике Хрватске и треба притиснути владе Хрватске и Србије па одвојити жито од кукоља да бисмо сви лакше живели на овим просторима", каже пензионисани официр Војске Хрватске Ивица Бачић.

Већина породица не стиже до судских пресуда. Тако ни после скоро три деценије за Здравку Кушић нема судске сатисфакције, нити сазнања ко јој је убио мужа и свекра.

Здравка Кушић каже да се дуго надала да јој је муж жив, да је негде у логору, да негде можда ради и да ће се једног дана вратити, али је 1994. године добила смртовнице преко Црвеног крста.

Истрага о судбини Кушића и још 38 особа, у Хрватској је враћена на почетак. Тиме се, сматрају у "Веритасу", отварају врата Суда у Стразбуру. Јер Кушићи, на пример, не морају да исцрпе сва правна средства пред хрватским правосуђем, могу да се позову на Европску конвенцију о људским правима.

"У свим другим случајевима се тражи да националне државе, ако је неко лишен живота, спроведу ефикасну истрагу и нађу убице, а ако суд утврди да није било ефикасне истраге, онда ће досудити накнаду штете", каже председник Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац.

Позитиван сигнал онима који су некога изгубили јесте и одлука хрватског суда у случају Саве Миливојевића, у којем се рок застаревања рачунао од датума идентификације тела, а не дана када се злочин догодио. То је значајно за породице још око 1.800 особа несталих од 1991. до 1995. године.