Марија Терезија: Царица без круне, реформатор без воље

Као прошле године са изложбама поводом стоте годишњице смрти њеног прапраунука Фрање Јосифа, поставке које организује културни мегапогон дворца Шенбрун поседују лакшу туристичку ноту, она коју је припремила Национална библиотека академску.

Шенбрун је историјску грађу о лику и делу надвојвоткиње поделио на четири локације.

У дворцима Хоф и Нидервајден (Мархфелд, Доња Аустрија) представљени су концепти "Савезници и непријатељи" и "Модернизација и реформе".

У Вагенбургу, империјалној "гаражи" у склопу дворца Шенбрун, показује се изложба "Моћ и уживање", а у Музеју дворског намештаја, модерном здању подигнутом у бечком шопинг-кварту Мариjахилф, инсценирана је епизода "Породица и заоставштина".

Заједно са насловом "Марија Терезија, најмоћнија жена Хабзбурга", за изложбу у Националној библиотеци, чини се да је покривено све - озбиљно и заиграно, историјско и митско, доживљено и одсањано.

Жена, мајка, другарица царица...

Сви приказани аспекти поседују једну доминанту, а то је родни дискурс Марије Терезије као империјалне владарке касног барока.

Њен пол је за организаторе изложби колико медијски благослов, толико и категоријална сметња.

Никоме на пример не би пало на памет да прошлогодиње изложбе о Фрањи Јосифу своди на заједнички именитељ "мушкарац", као што се ове године изложбе о његовој прапрабаки, без директне намере кустоса, своде на заједнички именитељ "жена".

Чак ни савременици нису пропуштали прилику да направе покоји виц о икс-хромозому на престолу. "Коначно Хабзбурзи имају једно право мушко, и тај је жена!", изјавио је Фридрих II Пруски (1712-1786), највећи непријатељ Марије Терезије.

Аустријско-пруски ратови за наслеђе на империјалном трону немачко-римског царства, лабаве државно-правне творевине (962-1806) која се позивала на легитимитет античког Рима, испричани су на изложби у дворцу Хоф.

Свеједно, та изјава Фридриха Пруског, "старог Франца", како су га поданици звали од миља, нашла се на зиду у Музеју намештаја, као рококо графит изнад бројног потомства Марије Терезије и њеног мужа, формално цара, неформално "папучића", Франца Стефана Лотариншког (1708-1765).

Већ оног тренутка када је 1740. ступила на власт као мама троје деце, женскост Марије Терезије је поседовала формативну политичку моћ, макар у негативном смислу.

Пруси и Французи су одбили да признају жену на хабзбуршком престолу и повели су серију ратова против царевине.

Ратови за заједничко "римско" наслеђе окончани су тек аустријским поразом и компромисом по којем Марија Терезија никад није службено постала царица, већ је најпре цар постао њен супруг Франц I, и после његове смрти син Јосиф II.

Свеједно, ко год био формално на власти, владала је она: супруг-цар је био незаинтересован за државне послове, син-цар се бојао маме.

При томе, назвати је рококо-феминисткињом био би тежак преступ. Она је била понизна католичка владарка, која је католичким поданицима била строга мајка, другима хладна маћеха.

У деветнаест година брака, Марија Терезија је родила шеснаесторо деце, што допушта здраворазумску рачуницу да је све време или била трудна, или дојила, или радила на следећм детету, те да је у ратне поразе ишла у ретким слободним тренуцима, као на ливаду на свеж ваздух!

На почетку је стајала њена женственост, на крају њена женскост.

Прво је била млада згодна принцеза зољиног струка, на крају мама, матрона, аустријска симболичка "mutti", онако као што се данас, истина све ређе, за Ангелу Меркел може чути да је "немачка мајка".

Марија Т. у царству мушких приоритета

Други заједнички квалитет свих споменутих изложби је њихово понирање у аустријску душу.

У том смислу све поседују интимнији амбијентални угођај од оних које су прошле године пратиле царевање Фрање Јосифа.

Интимност се не односи на чињеницу да је Марија Терезија била жена, а жене као, по неком погрешно схваћеном општем мишљењу, владају интимно и добродушно - већ на корене настанка аустријског националног идентитета.

Надвојвоткиња-царица је била владар апсолутизма. Трудила се да задржи непросветљени, али добро уређени функционални апсолутизам, док је њен син Јосиф против њене воље уводио просветљени.

Осамнаести век је век делатног просветитељства, онолико колико и век настанка нација.

На почетку 18. века стајало је увођење обавезног школовања, на његовом крају Француска револуција као стартни пуцањ за формирање европских нација.

Марија Терезија је на неки начин финансирала и једно и друго - из државне касе је градила и опремала школе за све, док је ћерку Марију Антоанету (1755-1793) послала у Париз, где је пала као крвави порез на европску светлу будућност.

На шенбрунским изложбама о Фрањи Јосифу владала је атмосфера "довде нас је довео!", на онима за Марију Терезију "одавде је почело". Са њим се у аустријску историју уселила неопозивост, са њом је ушла шанса.

Интимитет изложби о Марији Терезији потиче из питања које аустријски национални дух поставља сам себи: "Да ли је могло другачије?".

Да је надвојвоткиња и по биолошком а не само друштвеном полу била мушко, да је победила Фридриха, да је сачувала територије, да ли би било другачије? Или да није била такав религиозни бигот, да је у политичке реформе улазила по вољи а не кад нема куд, да своје бројне народе није третирала, како је говорио хрватски бискуп Јосип Јурај Штросмајер, "као чопор властите неваспитане дечурлије"?

Марија Терезија и Срби

Или, шта би било да је била боља према Србима?

За Србе је историјски моменат доласка Марије Терезије на власт (1740) био драматичан и трагичан, из више разлога.

После кратке аустријске владавине уз ограничену српску аутономију (Пожаревачки мир 1718), Османско царство се, поразом Руса и Аустријанаца (Београдски мир 1739), у крви и одмазди вратило у Србију.

Колико су Срби уживали у аустријској управи је једна ствар. Чињеница је да није било много боље ни другим народима немачко-римске империје - Хрватима, Чесима, Словацима, Словенцима, или, ако погледамо веру, а она је у том времену била дефиницијска категорија, није било боље ни Јеврејима нити протестантима.

Оно што је битније јесте да су Срби 1739. други пут испали из европске заједнице народа, поново изгубили шансу да се кроз рат и мир, уцену, трговање и компромис, све аутохтоне културне вредности Европе - врате у хришћанску политичку историју континента.

Опет су остали с друге стране, а да се ни први пут нису навикли.

Између хришћанске и турске Европе лежала је Војна крајина.

Марија Терезија је наставила да користи војне услуге крајишника.

Њена империјална армија је имала (Михаел Хохедлингер у пропратном каталогу за шенбрунске изложбе) четврт милиона војника, од тога су најмање једну петину чинили Срби и Хрвати из Крајине.

Промене које је увела тицале су се финансија. Економски манифест она је преписала од Енглеза - територије под њиховом управом морале су бити самодовољне, морале су издржавати саме себе.

Било је готово са словенском "Спартом"; крајишиници, углавном Срби, постали су паупери.

Хрвати су генерално били трпељивији према за њих негативним последицама (мађаризација, радикална провинцијализација), боље су се прилагођавали новом времену.

А како и зашто Срби углавном нису, добро говори први део "Сеоба" Милоша Црњанског.

Отпор Марије Терезије према православним поданицима на њеној територији такође треба поставити у праву перспективу.

Она није имала проблем са Србима већ напросто није подносила никога осим католика.

Религиозни биготизам је био саставни део хабзбуршке "pietas Austriaca".

"Не познајем гору кугу од јеврејске нације", писала је о Јеврејима и систематски их протеривала из царства (Solveig Rumpf Dorner у пратећем каталогу за изложбу у Националној библиотеци).

Сваке године се у Бечу - 1752, '53, '54... '64 - радио цензус да се провери колико је Јевреја преживело забране, прогањања и шиканирања. Још 452? Стежи!

Није била ништа блажа ни према хришћанима протестантске деноминације (иако joj је мама била протестанткиња!).

Кидала је породице, конфисковала имања, присилно их селила на рубове царства, одвојено, непознате с непознатима, тако да се више никад не саставе.

Мит о доброј мами и педагошком шамару

Рећи да све изложбе о Марији Терезији показују дозу националне интимности, значи тврдити да Аустријанци преиспитују историјске ефекте њене владавине у емотивној ексклузивности.

Она је владала за њих, с њима и преко њих. Сви остали народи, чак и Мађари пре 1867, били су само статисти те многољудне империје.

Емотивна ексклузивност не значи и емотивни попуст. Марија Терезија је још за живота постала мит, а он је с временом само добијао на димензијама (Вернер Телеско у каталогу за шенбрунске изложбе).

Са њом је нација почела да се навикава на културу пораза: Најпре је отишла Шлезија, онда је нестала премоћ католичанства (Јосифов Патент о толераницији), онда је праунук Франц II, у страху од Наполеона, сам, без рата, демонтирао немачко-римску империју.

Онда је дошао Фрањо Јосиф, који је изгубио Мађарску, изгубио Италију, изгуран je из Немачког савеза, започео је светски рат, изгубио га, заједно са свим територијама осим бечког пашалука...

Ако Срби мисле да су кроз историју прошли као губитници, нека погледају Аустријанце, биће им одмах лакше!

Зато "националној души чини добро" (Телеско) да се повремено скупи у миту о доброј мајчинској царици.

Све је о њој данас мит, мелем на националне трауме. После пораза од Бизмарка, аустријска историографија ју је славила као интегративну фигуру.

У време Аустрофашизма славила се њена "немачка природа". У време националног социјализма, хвалио се њен опрезан мајчински карактер, за разлику од нервозног авантуризма пруског "Старог Франца".

После 1945. године преко ње се кренуло у потрагу за некомпромитованим делом националног идентитета. Историографија и друштвена анализа из времена социјалдемократа Бруне Крајског стилизовали су је у феминистичку икону касног барока (Телеско).

Царица или надвојвоткиња, нико не влада империјалном меморијом боље од Марије Терезије.