Трећа турска опсада Беча

Канцелар Керн зна да сада не сме да попусти, председник Ердоган неће. На неформалном сусрету председника држава и влада у Братислави 16. септембра, Унија би се могла наћи у ситуацији да бира између Анкаре и Беча.

Мала проба тог унутаревропског одмеравања снага је већ одржана овог петка, када су се у Вадуцу у Лихтенштајну нашли министри спољних послова пет земаља немачког говорног подручја, и одбацили аргументе аустријског колеге.

У истом дану, Беч је сазнао да шеф Европске комисије Жан Клод Јункер, и министри спољних послова  Немачке, Швајцарске, Луксембурга и Лихтенштајна не мисле да треба променити став према Анкари, само зато што је Беч одједном одлучио да проговори јасним језиком о политичком развоју у Турској.

Чињеница да Швајцарска и Лихтенштајн нису чланице Уније је у овом случају занемарива јер је Швајцарска низом билатералних уговора као и кроз две милијарде евра које годишње уплаћује у европски буџет, функционално интегрисана.

Лихтенштајн је, заједно са Норвешком и Исландом, члан унутрашњег европског тржишта, док са Швајцарском стоји у заједничкој економској, царинској и монетарној унији. У Шенгену и Даблину су ионако обе земље.

Састанак у Вадуцу је био сусрет рођака, велика фамилија стричева, стричевића, ујака и ујни, историјски интересни клуб, само један од неформалних клубова изнад чије се вековима стваране мреже уздиже формална структура данашње Европске уније.

И тај породични сусрет није прошао добро по Аустрију. Модерни хришћански кнезови са територија некадашњег Светог римског царства немачке нације оставили су Беч да се сам носи с вербално агресивном политичком опсадом Ердоганове Турске.

Трећа турска опсада Беча је почела, а дисфункционална германска породица одбија да му помогне тек толико о фамилији и лојалности.

ЕУ, кућа од карата?

Расте и дипломатски јаз између Беча и Берлина. Курцова лојалност припада аустријској држави - Штајнмајерова Ангели Меркел. И док Курц идеалистички спасава будућност Уније, Штајнмајер опортунистички само актуелну немачку владу.

Курц сматра да је политички тренд у Турској довољно јасан, за Штајнмајера је то само фаза у развоју једне робустне блискоисточне демократије.

Курц је мишљења да ће свако даље инсистирање на интактности пакта са Анкаром "срушити европску погрешну избегличку политику као кућу од карата" Штајнмајер би још чекао зато што "ни турски председник, ни његов премијер нису претили отказивањем пакта ЕУ-Анкара о избеглицама, већ само Ердогнаов министар спољних послова".

Курц сматра да би се из зависности од Турске требало извући пре него што Ердоган службено залупи врата у лице Унији док се Штајнмајер очајнички држи прстима за довратак.

Скоро би се могло рећи да немачки и аустријски министар реагују по генерацијској линији - млађег занима будућност, старијег шта је данас за ручак. Како реагује њихов турски колега је небитно, он је по Штајнмајеру ионако "само" неки тамо министар спољних послова.

Сигурно да идеализам Себастиана Курца не треба прецењивати, што је уствари добра вест, јер су људи са изразитом идеалистичком структуром личности у правилу лоши политичари.

Он је прагматичан политичар брзог инстинкта, који је још у јесен прошле године сабрао два и два и затражио од Уније да активно, у самосталној режији, организује заштиту својих спољних граница.

Од прошлог септембра Курц уствари не говори ништа друго. Врло је забавно гледати његове телевизијске наступе, који се састоје од једне једине, креативно вариране реченице, да ЕУ мора задржати контролу над тиме ко улази на њену територију и ко се убацује у њене социјалне системе - све остало је контингентно.

На то по правилу долази питање "Господине министар, ако сам вас добро разумела/разумео, ви тражите да наша полиција, а не турска, физички спречава долазак избеглица...?", на шта све креће испочетка, нова рунда, једно те исто, до десет минута.

Јер, о томе се и ради у договору Брисела (уствари Берлина) и Анкаре - Унија плаћа шест милијарди евра да би Турска - силом, полицијом, преваром, оружјем - зауставила миграциони талас на вратима Европе. С обзиром на притисак великих бројева, неких финих начина да се то постигне нема: Турској се плаћа да обави прљави посао, за који Европа нема срца, али има ставку у буџету.

Свилени гајтан за Кара-Мустафу пашу

Оно што ситуацију сада разликује од оне од пре три недеље, када је у Турској покушан, или сценски драматизован војни пуч, јесте одлучно збијање редова на читавој линији аустријске националне политике. Социјалдемократе, конзервативци, зелени, слободњаци, тзв. "неоси" - сада сви они стоје тамо где већ једанаест месеци стоји Курц.

Донедавни шеф аустријске државне железнице, канцелар Керн се, као и један други много познатији Аустријанац пре њега само бринуо о томе "да возови стижу на време".

Штрахе је Керна, а да се никад није уморио од властитог вица, називао "вођом државне шлеперске банде за превоз нерегистрованих миграната у аустријски социјални систем".

Штрахе и Керн, два политичка истомишљеника, у опасним временима када мачке и мишеви заједно спавају.

Поента је да је Керн дошао на власт у интерном социјалдемократском пучу, у коме је победило лево крило, оно које није било задовољно Фајмановим затварањем Балканске руте и његовом растућим опрезом према замкама исламске интеграције великих бројева.

Док је у ових неколико месеци на власти размишљао како да се поново приближи Меркелиној "ми то можемо" политици, а да се то не примети превише, Керн је, у само једној ноћи, доживео супротну трансформацију и нашао се на истим позицијама на којима Курц и Штрахе.

Сигурно да је на Кернову метаморфозу утицала и чињеница да је пре две недеље позвао "представнике исламских удружења" на разговор о новом друштвеном уговору, па су му се, неискусном у исламистичком "ко је ко" регистру, на састанку нашли и неки неприлични гости, као на пример представник радикално про-турских "сивих вукова".

Одлучујући су били ноћ и дан после покушаја пуча у Турској, када су Ердоганове присташе организовале "спонтане" демонстрације, носећи турске државне симболе, вичући "улице припадају нама" слили се на Хелденплатз и испод коњаничке статуе Принца Еугена, војсковође који је сломио другу турску опсаду Беча, одржали митинг.

Пресудила је снага симбола. Сву реал-политику социјалиста, опортунизам договора с Турском, хуманистичке принципе сеобе народа по возном реду, солидарност с немачком канцеларком, пројект ислама с европским лицем, све је то канцелар Керн у једној ноћи гурнуо у страну и рекао: Турска у Европи? Дипломатска фикција!

Прорадили су политички атавизми прве (1529.) и друге (1683.) турске опсаде Беча. Берлин, Парис, Лондон, сви они имају другачије историјско искуство с Османским царством. Њих са Турском веже дипломатска пракса - Беч, Београд, Атину или Софију непосредна пракса.

Повик Аустро-Турака "улице су наше", имао је отрежњавајући ефекат на Аустрију. Динамика мигрантске кризе одједном се развила у ново-стари политички феномен империјалног преливања турске унутрашње политике на Европу.

Ако се ситуација до те мере заоштри, па Брисел и Берлин буду присиљени на отказивање дила с Анкаром, углавном због тога што би Европа платила шест милијарди за грубе послове, али не би либерализовала визни режим с Турском, шта онда преостаје Ердогану?

Коме ће доделити улогу великог везира Кара Мустафе паше, оног што су му због неуспеле опсаде Беча слали свилени гајтан с Босфора у Београд: министру за европске послове Омеру Челику или за спољне Мевлуту Чавушоглу?

Нема далеких кућа

Тренутно заоштравање на релацији Беч-Анкара, његове последице по све слабију кохезију унутар Уније, има директни утицај на стратешки статус Балкана.

Најпре актуелно-политички, као европска територија од интереса, преко које пролази балкански миграциони пут. Затварањем те руте прошле зиме, створен је компетитивни модел Меркелином и Јункеровом дилу с Ердоганом.

И више од тога, Аустрија се осмелила на преузимање иницијативе унутар Уније, покренула нову форму европских интеграција, па се одонда у политичком жаргону често чује крилатица "Аустрија и партнери", кад се мисли на простор Балкана и средње Европе.

У смислу историје која се понавља, као фарса, Балкан је и за Турску све важнији простор.

Османска освајања на Балкану су најважнија легитимациона основа турског захтева за улазак у ЕУ. Преко османске окупације Грчке, Србије, Босне и Бугарске, модерна Турска се дефинише као европска држава са географским правом на чланство у политичком савезу европских држава.

Турско политичко право на Европу изводи се из колективне националне меморије на историјску супресију хришћанских култура Балкана.

Беч се на Балкан враћа као партнер за будућност, надајући се новом свежем почетку. За разлику од њега, Турска се на Баллкан враћа као оператер прошлости, и то у парадигми двоструког печата - Истанбул кроз симболику, Анкара кроз технику владања.

Уз трагове османских освајања на Балкану, егзистенција бројчано јаке турске дијаспоре у Аустрији - 300.000 од чега, две трећине са аустријским пасошима и Немачкој - три милиона од чега више од пола с немачким држављанством, се такође појављује као легитимациона основица са које се Ердоганова Турска враћа у империјалну носталгију, успут враћајући и друге тамо где не би хтели.

Овог пута, Србима није од помоћи чак ни лаконска узречица "далеко им лепа кућа" којом се игноришу комплексности, или даје одушка над чињеницом да се неки непријатни светски тренд превише приближио Србији, баш у моменту кад човек има важнија посла, свадбу, славу, рођендан, или културно лето у граду.

Нема више далеких кућа, врло често нема више ни кућа. 

Срби су, не само они расути по глобусу, већ сад и они у матици земљи, у правом смислу постали грађани света. Колико у томе уживају је друга ствар.