Кохабитација на аустријски начин: Десно или зелено?

Зато се – али и због других разлога – агенције за испитивање јавног мњења сада држе резервисано.

По аустријском "Галупу", кандидати су завршили први круг са фифти-фифти шансом, да би она у току маја порасла три одсто у корист десног кандидата.

Последњи предизборни скупови прошлог четвртка, дан уочи изборне ћутње, показују Хофера на главном тргу општине Фаворитен пред неколико хиљада навијача и симпатизера, а Ван дер Белена у парку код Вотив-цркве испред свега неколико стотина, ако и толико.

Та чињеница такође не олакшава прогнозу, јер је раднички Фаворитен већ петнаестак година традиционално упориште "плавих" (ФПО), док Ван дер Беленови симпатизери – по агенцијама за испитавање јавног мнења образована елита – у принципу не спадају у оне који иду на политичке скупове и машу заставицама.

Када се у недељу (22.5.) затворе бирачка места, то не мора значити да ће Аустрија петнаестак минута после тога сазнати ко ће бити њен нови председник следећих шест година.

Ако први резултати буду тесни, онда одлучују изборне картице, а њих је овог пута скоро милион, и пребројавају се тек у понедељак.

Још никада изборне комисије Друге аустријске републике нису издале тако импозантан број изборних картица као сада. Према њима испада да готово шестина бирачког тела, теоретски одсутна из места становања, овог пута гласа поштом.

Практично су гласови одсутних, на путовањима, из било ког разлога онемогућених или невољних да одшетају до биралишта, до сада увек били у корист демократске левице, посебно Зелених, чији се статус углавном мењао на боље после пребројавања главнине гласова.

Под шатором ништа ново

Аустријски медији пазе да не направе директну везу између високог броја изборних картица, путујуће "светске" левице, и плавих гласача који ретко напуштају шаторе ФПО-а, али свеједно добар део новинара нађе начина да, мање или више суптилно, са вицем или злобом, раздвоји два гласачка тела у "лево, образовано и добростојеће" и "десно, необразовано и радничко".

Рећи да се класично радништво пребацило у табор "плавих", није ништа ново: То је тренд који се оцртава још од националних избора у јесен 1999, када је ФПО, тада још под Хајдером, отео гласаче социјалдемократама, освојио 27 одсто гласова и био друга странка.

То што "плави" гласачи, барем по медијским извештајима (ОРФ, АРД) ретко напуштају партијске шаторе у којима се певају родољубиве песме и дели бесплатно пиво и кобасице, може такође бити знак да њима недостају средства за већу мобилност, која би подразумевала коришћење изборних картица.

Оно што је ново, јесте енергија, упорност, понекад и хистерија, која се у медијима Аустрије, Немачке и Швајцарске користи да би се визуелна формула шатор+пиво+кобасице довела у симболичку везу са рађањем историјског националсоцијализма у минхенским пивницама.

"ФПО мобилизује против странаца, користи политичку поетику чисте нације", пише Ноје циришер цајтунг.

Кад би ствари само биле тако једноставне, како их замишља коментатор тог листа Иво Мијнсен! Сада се на изборним скуповима ФПО-а може наћи доста бивших "странаца" са аустријским држављанством, често словенског порекла, који бирају ту странку, јер им једино она пружа сигурност да ће чувати хришћанско наслеђе Европе – не као религиозно, јер то би требало да ради Црква, већ у смислу већинске културе.

У гласачком телу ФПО-а има и оних српског порекла, партијска афилијација која је створена пре осам година, када је службена аустријска политика признала Косово, а ФПО упозорио на далекосежне последице те одлуке по међународно право.

У међувремену се више не ради само о међународном праву, већ, под притиском великих бројева исламске миграције, и о очувању европског културног идентитета.

Службени Беч, на пример, никада није нашао речи разумевања за српске страхове да се манастири на Косову предају на бригу Приштини, када сва искуства из 2004. говоре да то не би била паметна одлука – док најновији број ФПО гласила "Цур цајт" доноси чак осам страница тематски посвећених Србији, између осталог и погромима косовске муслиманске већине над српским православним наслеђем на Косову.

Плави цвет незаборава

По НЗЗ-у, когнитивна мапа којом ФПО брани националну културу лако се ишчитава у пропагандним филмовима снимљеним за изборну кампању: "Виоре аустријске заставе на ветру, блистају планинске панораме, смеју се сељаци, бебе плаве косе и прсате жене у алпској народној ношњи".

Слободно се може рећи да медијски и јавни обрачун политичких, универзитетских и уметничких елита са странком аустријских "плавих" не иде толико на критику партијског програма, већ рачуна на историјско памћење у препознавању примитивне, насилне и деструктивне снаге.

Као доказ, минхенски СДЗ се служи семантиком плавог различка, наводећи као непобитни аргумент, да га "Hofer&Co" некад носе у реверу.

Што се плавог различка тиче, ту се мора бити отворен. Историја нас учи да се он у прошлости кретао у врло сумњивом друштву и није увек паметно бирао пријатеље: Аустријски националисти Георга Шонерера су га крајем 19. века користили као партијски знак, зато што је био омиљено цвеће немачког цара Вилхелма, а Шонерерови су обожавали Бизмарка и прижељкивали уједињење са Немачком. До аншлуса 1938. плави различак је био знак препознавања међу члановима локалног, у Аустрији забрањеног НСДАП-а. Хитлер је наводно такође радо уживао у мирису плавог различка, али он је ионако, пре него што се спустио у бункер, био сав за природу - планине, заставе на ветру, плавокосе бебе и здраво поврће.

Горња аргументација звучи пуно озбиљније у тексту СДЗ-а, и она се овде преноси у карикатуралним цртама да би се показао један тренд – да се против ФПО-а води рат симбола који би ту странку, више него њена програмска платформа, више него њена некомпетентност за практичну владавину показана у влади 2000. године, требало да дезавуише пред сваким пунолетним мислећим грађанином с трунком пристојности.

Ова, у изборној кампањи демонстрирана, спремност озбиљних медија и узвишених јавности да се на најнижи могући начин обрачунавају са председничким кандидатом Хофером, могла би изазвати управо супротни ефект.

То примећује и франкфуртски ФАЗ. "Зашто Јункер помаже Хоферу?" пита се овај лист, алудирајући на изјаву председника Европске комисије да он "не подноси десницу", па зато позива Аустријанце да гласају за Ван дер Белена.

Шта би било кад би било

Будући да је сцена и европски, и регионално и аустријски постављена тако да се Хоферова победа отворено не жели, шта ће бити ако он победи? Хоће ли европске елите левог центра упасти у кризу веродостојности, ако преко ноћи напусте реторику ниских увреда и прихватите нову десницу као легитимни политички избор? Или ће напротив бити ускраћивања руковања, отказивања посета, или санкција као 2000. године?

Санкције се овог пута не чине вероватне, за њих Европи недостаје "кворум". Странке нове деснице - популистичких, националистичких, али у принципу демократских странака које поштују ЕУ-оквир и правила парламентарне игре - су се одомаћиле широм Европе, па казнити само Аустрију не би имало превише смисла.

За саме Аустријанце то ће бити као скок у воду на слепо. Генерације су расле с уверењем да су државни председници Друге републике (период после 1945.) скромни, репрезентативни карактери, који примају акредитиве страних дипломата, читају прогласе народу за највећи национални празник 26. октобра, а своје прерогативе врховног војног команданта исцрпљују у прослави Божића у бечкој касарни Марије Терезије иза Шенбруна.

Сада је одједном постало релевантно да су аустријски председници по уставу врло јаке особе, не истина као у Француској или САД, али више него што би се сматрало добрим укусом у једној парламентарној демократији: Они могу распуштати владу и парламент, рушити законе, вратити сјај осиромашеној аустријској војсци.

Та велика уставна овлашћења није до сада користио ни један аустријски председник, чиме је створена представа његове скромне репрезентативности, а не делатне моћи. Разлог је једноставан: председник је увек долазио или из социјалдемократске, или из конзервативне странке, које су по правилу владале у коалицији, тако да су владе контролисале председника, а не обрнуто.

Бивши председник националног Управног суда Клеменс Јаблонер је још пре три године, док се садашња поларизација бирачког тела није назирала писао: "Онај ко је на тој функцији, не мора по правилу бити "јозефински" тип (уздржани, прим. В. К.) на који смо навикли, напротив, може имати и бонапартско схватање функције, па тако опремљен масивним компетенцијама, и уз помоћ инструмената плебисцитарне демократије кренути у акцију гушења демократије".

Сада кад се у Аустрији спрема први случај кохабитације, када би председник могао бити тај који контролише владу, питање да ли у Хофбург улази мирни "јозефинер" или активни "бонапарте", добија нову бризантност.