Херцеговина, балканска Калифорнија

Глумац Ерол Кадић, већ неколико година ради у позоришту у Мостару и каже да се заљубио у тај град: "Када кренете из Сарајева према Мостару на прилазу граду ви видите неко необично растиње. Онда видите камењар, плодна поља и још нисте ушли у град, нисте видели прву кућу, видите да се налазите у неком нестварном свету.

"Хецеговина спада у део који је крш. Који је екстреман, тврд и да би опстао ту, мораш бити јак. Кроз векове, људи који су ту рађани морали су бити јаки, да би опстали, да би се бавили било чиме, јер из камена неће свашта да никне, објашњава Златан Нефић, члан НВО "Ада Мостар".

Иван Лалић, директор "Миксер хаус" фестивала, који је ове године организовао окупљање Мостараца у Београду, верује да је клима у великој мери одредила "ДНК региона".

"То је једна жестока култура, која тражи жестоку реакцију. Тамо се људи рађају као веома витални и јаки генетски. То није неки измишљени стереотип. Заиста је тако. Врло су жилави, витални и спремни на све", каже Лалић.

Благоје Бабић, некадашњи професор универзитета у Мостару, објашњава да су Мостарци у тим условима морали да раде много више него други.

"Морали су да се довијају много више него други и да размишљају много више од других. Самим тим су постали и лукавији од других", истиче Бабић.

Мостарци су као вулкан

Ерол Кадић додаје да су Мостарци као неки вулкан: "Час су предивни кад не проради, а кад проради најбоље је да се повучете у неко кафанче и чекате да та олуја прође".
Мостарци имају врло оштар смисао за хумор. Дају себи за право да се шале на свачији рачун.

Најдуховитије зову - Мостарским лискама. Тешко ономе коме се они на душу накаче.

Златан Нефић подсећа да Херцеговци никако не воле када их неко назива Босанцима.

"Ја нисам Херцеговац, ја сам херцеговачки зет. Дошао сам у Мостар давно, живим ту дуго, али ја ја још дуго нећу моћи положити испит да будем део њих. Јер су специфицни", каже Нефић.

Ни Џејмс Бонд не би био толико велики да није савладао једног Херцеговца.

Милорад Капор је у филму "Скајфол" играо раме у раме са Бондом.

"За такве филмове је потребан неко ко је висок, леп, интелигентан, а такви смо ми Херцеговци", смеје се Капор.

Капор је Херцеговац чувеног презимена који је рођен у Београду. Врло је поносан на своје порекло на које у Србији углавном гледају са симпатијама.

У Хрватској је већ потпуно друга прича. Тамо су Херцеговци предмет исмејавања.

"Они Херцеговце доживљавају као што се у Србији доживљавају Црногорци. Заузимају добре позиције по фирмама, с тим што Херцеговци нису лењи, него су успешни трговци. Увек су спремни на преговоре, на сналажење", каже Капор.

Трговачки дух Херцеговаца

А, шта их је направило другачијим, сем рељефа? Име Мостар први пут се помиње када тим подручјем владају Турци.

Турци су изградили чувени мост. Међутим, град није по њему добио име.

Него по мостарима, људима који су га чували. Карактер Мостараца тада озбиљно обликује трговина, јер пут из Дубровника иде преко Мостара.

Дуго је трговачка школа била цењена у чаршији. А, дух трговаца је посебан дух. Лако ћете Мостарци и купити и продати, само ако то пожеле.

Благоје Бабић, некадашњи професор Универзитета у Мостару, сматра да се за разлику од Београда, који је на раскрници путева и где су сви освајачи остављали своје слојеве и тековине култура, Мостар није развијао као раскрсница: Мостар је био тачка у којој се сусретале различите културе, вере и цивилизације.

У Мостару није дошло до преплитања, него везивања у чвор и у том чвору је проклијао мостарски менталитет који се после развијао.

Трговина је и на други начин калила Мостарце. Често су трговци доносили кугу у Мостар, па су дарвиновски, поново само најжилавији, опстајали.

Слабљењем турске власти, град, поред 24 џамије, добија православну и католичку цркву.

Кажу да су угледни Мостарци тада били само они који су радо позивани и на кафу, и на кахву и на каву.

Доба Турака оставило је добре трговце, кујунџије, али и уметнике. Безброј је севдалинки које опевају овај град и љубави које су у њему пламтиле.

И песници и бунтовници

Али у Херцеговини не пламте само сунце и љубав. Баш на овом подручју дигла се прва буна против Турака.

Није прошло дуго од Невесињске пушке, до коначног пада Османлија и у Мостар се коначно пробио западни дух.

Под влашћу Аустроугарске град добија занимљиве грађевине, а Мостарци више не живе само у трговачком центру.

У граду се отвара гимназија. Мостар од објекта уметности постаје њено средиште.

Камен и вода и даље инспиришу књижевнике, али Херцеговци не би били Херцеговци да су само о љубави певали.

"Остајте овде" и "Вече на шкољу", су само неке од родољубивих песама Алексе Шантића.

Благоје Бабић објашњава да је Мостар био град у којем је започео културни препород.

"Важни учесници тог преопрода су Алекса Шантић, Осман Џикић, Јован Дучић. Херцеговина је била отворена према мору. Имали сте утцај италијанског, гарибалдијевског за ослобођење Италије, то је била та клима, а у релативно сиромашном крају људи су принуђени да се боре и да уче и да се тако оспособе да зиве боље", прича Бабић.

Лалић подсећа и да је часопис "Зора", који је почео да се издаје крајем 19. века један од доказа да је Мостар био центар писмености, културе, песништва.

"Мостар се налазио на линији где се спајају Исток и Запад. Или где се Европа дели на хришћанску и оријенталну, на православну и католичку.

Све те линије поделе су ишле кроз Мостар. Оно што је карактеристично те цивилизације у Мостару нису биле у сукобу. Оне су биле у међусобном додиру и правом суживоту, каже Благојевић.

Песници су били различитих вера, али у најважнијем су били исти - љубави према Мостару и у жељи за слободом. Али, не само песници.

У мостарској гимназији свест развијају они који ће заиста свет одвести на пут без повратка - младобосанци.

Први атентат младобосанци су извели управо у Мостару.

Богдан Жерајић, иначе бивши ученик мостарске гимназије, је још 1910. године покушао да убије аустро-угарског цара Фрању Јосифа, приликом његове посете граду.

Исту школу су учили Димитрије Митриновић, Владимир Гаћиновић, Шпиро Солдо.

Професор Бабић подсећа да је Млада Босна била буђење националне свести.

"Она је стасавала највише под утицајем из Србије. Пре доласка Аустроугарске није постојао сукоб између верских заједница, православне католичке и мухамеданске. И тако није чудо сто су у Младој Босни били и православци и мухамеданци и католици. Био је ту Иво Андрић, Васа Чубриловић, Мухамед Филиповић, који су сматрани Србима као и Осман Ђикић. Тако да је то био талас буђења националне свести.

С друге стране Лалић каже да је питање Младе Босне суштинско питање за идентитет Мостара

"Тај покрет је врло авангардан, он је пред Први светски рат пропагирао не српски национализам, што се понекад погрешно тумачи, него југословенски национализам. То је био покрет за ослобађање јужнословенских народа из аутсријске тамнице народа и све нације су тамо биле заступљење", каже Лалић.

Поднебље екстрема

И заиста, у то време, Мостарци су били прво Мостарци, па онда све остало.

Зато је Алекса Шантић могао да буде заљубљен у католкињу, да пише о Емини, а буде сахрањен уз најдубље поштовање све три верске заједнице.

Али историја је одлучила да деца оштрог херцеговачког крша, отпорна и спремна на све, покажу да су екстремни, таман колико и природа која их је вековима гајила.

Екстреми су након Другог светског рата за кратко ућуткани, али ништа их није могло зауставити деведесетих.

"Ја мислим да су све добре ствари, али и лоше ствари на овим поднебљима потекле из Херцеговине. Херцеговина је љуто опако тле, које рађа поларитете и опасне и оне предивне", сматра Лалић.

Кадић каже да на тако малом простору, толика различитост може дати фантастичне ствари, али, како каже, и велики белај.

Набој енергије, историје и различитости срушио је на крају и Стари мост - саму душу града.

Мост је касније обновљен, али остала је непремостива подељеност града између Муслимана и Хрвата.

Срба готово да и нема. Мост више не спаја, али сунце и даље пржи, Неретва хлади, а севдалинке се поново певају.

Један мостарски бенд покушава кроз стару музику Мостара да поврати добар имиџ Херцеговаца.

Драги Шестић, члан групе, каже да преко музике проноси добар глас о Мостару.

"Некако се људи заљубе у Мостар преко нашега бенда. Ми смо свирали свуда у Европи и где год смо дошли осете меланхолију која је била, екстазу. Ми увијек користимо песме које су о Мостару и око Мостара. Ево рецимо, 'Лијепи ли су мостарски дућани'. Та песма, на стотину пута смо је извели у нашем музичком репертоару. Сви је знају. Али сваки пут кад изађем негде први пут кад је певамо и кад крену ти акорди, мени душа хоће да искочи од среће, од поноса", каже Шестић.

Да ли је Фата била наивна или лукава, па је завршила замандаљена у магази са Мустафом, то је расправа коју више нико не води у Мостару.

Али факат је да су после свега дућани и данас лепи, Неретва чаробна, а Херцеговци поносни што су другачији.