Голи оток, историја (ни)је на продају

Некада југословенски "Алкатраз", сутра можда туристички комплекс. Таква идеја је неприхватљива за Федора Пифата. Као руски студент и дете словеначког железничара, два пута је био заточеник Голог отока.

"УДБА и власт Титова је мени појела пет година, најлепших пет година у животу", каже Федор.

Некадашњи логор, у коме су страдали и неки његови пријатељи, може, каже, да буде само место сећања.

"Да буде доступно свим људима да виде шта се тамо дешавало. Да се види да оно што је писано о томе, није измишљено, него стварно", прича Федор.

А написано је о Голом отоку много. Највише из личног искуства, из пера књижевника Драгослава Михајловића.

"Мислим да би једино било добро да се ту направи музеј о Голом отоку. Један такав ужасан логор био је направљен у мирнодопско време, да би ваљало да свима служи за опомену да се такве ствари не смеју понављати", каже Михајловић.

Иако запуштене зграде логора, на 4.500 квадратних метара, већ годинама пропадају, хрватска удружења Голооточана питају државу: Да ли смо спремни да своју прошлост и жртве ставимо на јавну распродају?

"Ово сад тумачимо као начин да се затре све тамо на Голом отоку и да се направи некакав садржај који не би био доличан пијетету према жртвама", истиче председник удружења "Голи оток - Анте Земљар" Дарко Бавољак.

И поред негодовања јавности, Агенција за управљање државном имовином позвала је све заинтересоване да идеје о будућој намени Голог отока доставе до 15. септембра.

"Људи кажу шта имају за идеју. Ако ће нешто бити јако добра идеја и може се ставити у функцију, па зашто ми то не би изнајмили и за једну куну", пита председник Агенције за управљање државном имовином Младен Пејновић.

По правилу, места страдања се не приватизују, подсећају историчари. Тако и Голи оток мора остати подсетник на један сурови период југословенске историје.

"Ако се избришу таква места сећања, онда се брише историја. Оно што су затвореници својим рукама изградили од камена, треба ставити у функцију тачке сећања на злочине и тортуру комунистичког режима", истиче директор Института за савремену историју Момчило Павловић.

У логор на Голом отоку, од 1949. до 1956. године, послато је више од 13.000 политичких затвореника, највише српске националности. Због наводне оданости Стаљиновом режиму, служили су казну без права на одбрану и суђење. Око 400 њих није преживело тортуру.