Годишњица масакра на Коранском мосту

Данас се навршава 21 година злочина на Коранском мосту у Карловцу, где је убијено 13 резервиста ЈНА, који су нападнути и поред договора са хрватским снагама да ће бити безбедно пропуштени, саопштио је Документационо информативни центар "Веритас".

Припадници МУП-а и Збора народне гарде Хрватске у Карловцу су, испред моста на Корани, 21. септембра 1991. године, зауставили два војна камиона у којима су се из касарне "Мекушје" у касарну "Логориште" превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, а који су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје.

По предаји, група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвезена је у просторије полиције, а друга група од 17 војника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спровођена је пешице преко Коранског моста.

Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и почели "крвави пир" над њима и тринаесторица су ликвидирана.

Од четворице преживелих тројица су се, међу њима и један са тешким повредама, спасили скоком са моста, док се четврти у току ноћи са тешким повредама искобељао испод мртвих сабораца.

За овај злочин, под притиском међународне заједнице, Окружно тужилаштво у Карловцу у мају 1992. подигло је оптужницу против Михајла Храстова, припадника "посебне јединице Полицијске управе Карловац" због кривичног дела против човечности и међународног права - противправним убијањем и рањавањем непријатеља.

Жупанијски суд у Карловцу је три пута - 1993, 2002. и 2007. године оптуженог ослобађао оптужбе "због поступања у нужној одбрани", док га је Врховни суд Хрватске три пута проглашавао кривим и осуђивао на казне затвора.

Први пут га је маја 2009. у другом степену осудио на осам година, други пут новембра 2009. у трећем степену на седам година и трећи пут 7. септембра ове године на четири године, иако је за ово дело запрећена минимална казна од 10 година затвора.

До поновљеног суђења пред ВСХ дошло је након што је Уставни суд Хрватске (УСХ) својом дубиозном пресудом 2010. укинуо његову трећу и једину правоснажну пресуду због тога што није јавно објављена, иако је оптуженом писмено уручена дан касније, подсећа "Веритас".

Од "признања" да је сам ликвидирао 13-орицу припадника ЈНА, Храстов је напредовао у служби и добијао признања, па га је 1995, поводом Дана државности "за јуначки чин у рату" одликовао тадашњи врховни комадант оружаних снага и председник Фрањо Туђман "Редом Николе Шубића Зринског".

Карловачка жупанија му је 1996. доделила "посебно признање као једном од шесторице заслужних грађана", а носилац је и многих других високих државних одличја - Споменице Домовинског рата, Медаље за "Олују", Споменице Домовинске захвалности.

"Иако смо навикли од хрватских судова да у суђењима за ратне злочине користе двоструке стандарде - једне далеко строже када суде Србима, а друге далеко блаже када суде припадницима сопствених оружаних снага, оваква пресуда је срамотна за хрватско правосуђе и понижавајућа за жртве и њихове породице", истиче "Веритас".

Надлежно тужилаштво се, како наводи "Веритас" не оглашава о питању проширења оптужбе на остале извршиоце и наредбодавце овог, једног од првих ратних злочина у рату од 1991. до 1995. над припадницима ЈНА, тада једине легитимне војске у СФРЈ у чијем саставу је формално правно још увек била и Хрватска.

Храстов је после доношења одлуке УСХ након краћег боравка у затвору пуштен на слободу на којој се налази и након објављивања најновије пресуде.

Иако ни ова последња пресуда још није правоснажна, а обе су странке најавиле и жалбе против ње, овај процес је већ сада у региону апсолутни рекордер по дужини активног трајања једног кривичног судског процеса за ратне злочине.

Пред Општинским судом у Карловцу води се парнични поступак по тужби преживелих и породица ликвидираних против државе Хрватске за накнаду штете који чека правоснажност поменутог кривичног поступка.

"Ова маратонска, у већем делу и фарсична, суђења показују да хрватска држава још није спремна да се суочи са тамнијом страном своје недавне прошлости, а то не доприноси утврђивању истине и помирењу, а понајмање правди за жртве", закључује "Веритас".