Избегличка рута Лавов–Кула од пет дана – километри страха, неизвесности и спавања у колима

Са првим детонацијама, у зору 24. фебруара, нису имали дилему ићи или остати. За собом су, кажу, оставили све што су годинама градили. У избегличку колону понели су само најпотребније.

"Ми смо преживели те 1999. године бомбардовање, нисам хтео да ризикујем да наша деца гледају на те ствари, нисам знао којим ће током то ићи, не размишљајући сам се упутио одмах према Србији", прича Марко Проћ, Украјинац пореклом из Куле, који је пре 10 година отишао на студије у Украјину и тамо остао.

Страх, неизвесност, спавање у колима пратили су их сваки километар пута.

"Одмах смо се упутили према мађарској граници, имали смо сазнања преко телевизије да Мађари пуштају жене и деце без пасоша пошто наша деца немају документа, имају само извод из матичне књиге рођених. Кад смо стигли на мађарску границу, тамо су биле велике колоне, кад смо стигли до рампе, украјински цариници су нас пустили, али Мађари су нас вратили назад пошто су рекли да без пасоша не пуштају децу и онда смо се упутили на словачку границу. Добили смо информацију да Словаци пуштају без докумената жену и децу, тако да смо се упутили према Словачкој", каже Марко.

Пет дана живота у аутомобилу 

Гужве на границама, како каже, биле су толике да су за 12 сати успели да пређу свега 600 метара. У аутомобилу су, додаје, живели пет дана. 

Многи су, прича Марко, хтели пешке да пређу границу, тако да су службе на граници приоритет давале људима који су били под отвореним небом. Због тога је све ишло споро, па су се формирале километарске колоне возила.

А у тој непрегледној колони сналажење "помоћу штапа и канапа".

"Ишчупао сам једну високу грану и фиксирао сам је за задња врата аутомобила, горе сам направио обележје, симбол како би могли да ме нађу. Бојао сам се, ако би бомбардовали неки комуникациони торањ, да ћемо изгубити везу", препричава Марко једну од ситуација које су се догодиле током пет дана пута.

Део породице остао у Лавову 

Јулијин брат и отац нису смели да напусте земљу због опште мобилизације. Због тога ни мајка није желела да напусти Украјину. Бригу за децу сада је заменила брига за родитеље, који су у Лавову.

Она се редовно чује са остатком породице, али је забринута шта ће се даље дешавати.

"За сада моји родитељи, као и остале украјинске породице, највише помажу људима који су побегли са истока, помажу да се што боље организује помоћ како би се избегла хуманитарна криза која се ближи, дају чак и свој новац, улажу у то да се тако нешто избегне", прича Јулија Јелагина.

Какав ће статус имати у Србији 

А у Србији је ова породица пред новим непознаницама. Марко има српски пасош, Јулија украјински, а деца само извод из матичне књиге рођених и воде се као држављани Украјине.

"Предали смо информације у општини о својој деци, они су нам рекли да сачекамо пар дана пошто се сад то све организује, што се тиче избегличких статуса. Још смо у великој неизвесности какав ћемо овде статус имати", каже Марко.

Повратак ако буде мира 

Иако на мирном, удаљени од рата, не осећају спокој због оних који нису успели или желели да напусте Украјину. Зато апелују на све да донацијама у храни, одећи, обући помогну угроженима.

"Прети велика хуманитарна криза и овим путем бих хтео да замолим све људе, добродушне и који разумеју ситуацију да помогну ко колико с чиме може. Можете у Црвеном крсту да оставите било шта, одећу, обућу лекове, конзерве са храном. Сада прети огромна катастрофа, то је велика држава, много деца и жене је остало тамо. Молим све грађане да изађу ипак у сусрет људима, да покажемо као Србија нашу хуману страну, да покажемо наше право европско лице, да смо ми држава која хоће да помогне у оваквим тешким ситуацијама", наглашава Марко.

Волели би да се некад у Лавов врате, али су забринути како ће се развијати ситуација на терену.

"За сада не, али ако би било примирја, можда бих се и вратила", каже Јулија.