Кад усамљене бунтовнике замене тајкуни

Њима је државна власт ограничила слободу кретања из политичких разлога. Обично су осуђени на затворске и друге казне због такозваних политичких кривичних дела као што су велеиздаја, субверзија, контрареволуција или угрожавање уставног поретка. Они представљају опозицију, претњу или сметњу тоталитарној, ауторитарној и репресивној власти. Државе и режими који су их осудили не признају им статус "политичких затвореника".

Иако није редак случај да многе затворене особе из пропагандних разлога себе проглашавају политичким затвореницима, прави дисиденти су углавном прогоњени због идеја за које се залажу.

То је, дакле, дефиниција политичких затвореника, оних који у јавности уживају симпатије, носе репутацију дисидента или борца за слободу. Уклапају ли вам се у ту дефиницију Михаил Ходорковски и Мирослав Мишковић? Јесу ли они у истој категорији са, рецимо, Нелсоном Манделом? Или с дисидентима Титовог доба, попут Милована Ђиласа и Михајла Михајлова?

Ако не, онда је питање: може ли се признати статус "политичког затвореника" или "затвореника савести" некоме ко има политички утицај или амбиције, а у затвор је доспео због озбиљних сумњи у нерегуларност пословања? Како направити разлику између правих политичких затвореника и оних који то нису?

Можда баш примери руског тајкуна Михаила Ходорковског и његовог мање богатог српског колеге Мирослава Мишковића, могу да дају јасније одговоре на та питања. Ходорковском је пошло за руком да у америчкој и европској јавности створи имиџ човека који је политички прогоњен. Мишковићеви лобисти покушавају да створе сличну слику.

Нема превише места аналогији између њих двојице али неке сличности ипак постоје, пре свега у погледу тога како су се обогатили и затим где су нашли центар за промену имиџа од "државних тајкуна и милијардера" до "политичких затвореника".

Мишковић се, као и Ходорковски, обогатио у смутним годинама распада СФРЈ, захваљујући привилегијама и блискости са владајућим структурама.

Почео је тако што је напустио кабинет потпредседника у Влади Станка Радмиловића, посветио се бизнису и основао "Делту". Због прича које су га окруживале, али и због реалне подршке Слободана Милошевића, преузео је контакте с друштвеним сектором и почео да обавља једноставне операције: откупљивао је извозну робу путем јефтиних кредита државних банака и централне банке.

Привилегије, као што су одложено плаћање дажбина држави на 45 дана, у време кад је динар девалвирао и по неколико пута на дан, затим изношење државног новца на Кипар и зарада на провизијама, али и могућност да девизе купује по званичном курсу који се драстично разликовао од реалног, само су неке бенефиције које је Мишковић уживао деведесетих.

Промене 5. октобра 2000. године дочекао је спремнији од осталих. Покушавајући да не скрене пажњу јавности на себе, као знак да је спреман да сарађује с новим властима, међу првима је платио порез на екстрапрофит и прихватио Ђинђићеву идеју за донаторском конференцијом најбогатијих људи на којој би се сакупио новац за решавање нагомиланих проблема Србије.

Ствари су му додатно кренуле наруку када је један од кадрова "Делте", Немања Колесар, постао шеф Ђинђићевог кабинета. Иако неки тврде да је најдаље дошао до чекаонице тог истог кабинета, Мишковић је због постављења Колесара добио више него пожељну репутацију. Сви су причали о томе како је "његов човек" најближи сарадник премијера, што му је поново отварало многа врата.

У то време, Мишковић највише зарађује на увозу разних производа. Народна банка је водила политику чувања јаког динара, што је погодовало увозницима, међу којима је био и власник "Делте".

Ни долазак Коштунице на власт 2004. године није засметао Мишковићу. Напротив. Наруку му је ишло то што је Коштуница сматрао да би важне српске фирме требало да буду у српским рукама. "Српски" Мишковић са новцем на Кипру и другим офшор дестинацијама у то време зарађује највише новца. Све спорне приватизације уз које се помиње његово име - "Це маркет", Новости, "Лука Београд" - десиле су се у том периоду.

Мишковић је тада био на врхунцу моћи. Навелико се о њему причало као о "господару Србије" и "финансијеру странака" који плаћа лидере и на власти и у опозицији, мада потврда таквих прича никада није било.

Срећу му је, наизглед, кварило једино то што није успевао да се скине са "црне листе" особа којима је забрањен улаз у САД. На ту листу је доспео због сумњи да се богатио корумпирањем државних чиновника. Ево шта је о Мишковићу 2007. говорио Мајкл Полт, амерички амбасадор у доба Коштунице: "Мишковић у Форбсу тврди да је сам створио своје богатство у банковном сектору и осигуравајућим друштвима. Пре ће бити да га је стекао преко грбаче српског народа, док су се грађани патили с разарајућим санкцијама и хиперинфлацијом, а он се богатио на њиховој беди." У то је време Мишковић кандидат и за доживотну забрану уласка у САД.

Ускоро ће, међутим, наступити коренит преображај у односу америчке владе према Мишковићу. Нови амбасадор Камерон Мантер са собом је 2007. у Београд донео и је другачији стил обављања дипломатских дужности, а америчка и британска амбасада почеле су да преиспитују дотадашњи однос према улози коју су најјачи српски привредници играли у политичком и друштвеном животу Србије.

Почело је да преовлађује уверење да српски тајкуни, који силно желе да своје послове уведу у што мирније и регуларније токове, не само у Србији већ и шире у региону, могу да буду део напора да се Србија брже укључи у западне интеграције.

Како је тада писала Политика, идеја је била да је корпоративном сектору у интересу да Србија брже уђе у Европу и да се тај интерес тајкуна може искористити за подгревање њихових прозападних амбиција. Амбасадори су, изгледа, проценили да српски олигарси, под њиховим утицајем, могу постати "дисциплиновани" чланови заједнице, можда у замену за "бељење" њиховог капитала и улоге коју су имали у прошлости.

После избора 2008. године, радикали и напредњаци жалили су се да им је Ивица Дачић окренуо леђа јер су га на то наговорили Мирослав Мишковић и Милан Беко. Политика је објавила да је најбогатији Србин Мирослав Мишковић 26. маја 2008. године организовао ручак за неколико најутицајнијих српских бизнисмена и личности из јавног живота, на коме је с ентузијазмом подржана идеја да Ивица Дачић буде председник "проевропске владе" и да се тако "умири крило СПС-а које је изричито против уласка у власт са Демократском странком"

Политикин извор, који је тог дана такође био гост код Мишковића, навео је да су ручку, уз Дачића, присуствовали и бизнисмени Милан Беко и Драган Томић из "Симпа", као и да је Томић добио задужење да "смири" социјалисте с југа Србије који су се наводно противили савезу са демократама.

Већ годину касније, приликом посете потпредседника САД Џозефа Бајдена Београду, на вечеру с високим гостом из Вашингтона у Председништво Србије позвани су Мишковић и још неколико истакнутих чланова клуба "Привредник" који су претходног лета благонаклоно гледали на формирање проевропске Владе. Мишковић се у неформалним разговорима није одрицао заслуга за формирање коалиције ДС-СПС, али је свом имену додавао и име Милана Бека и Мантера. Мантер се данас спомиње као један од његових америчких лобиста.

Међутим, Влада којој је помогао да се формира у великој мери ће ослабити извор његове највеће моћи - чињеницу да запошљава више од 25.000 људи. То је учињено притиском да прода трговински ланац "Макси" белгијском "Делезу".

Многи тврде да је жарко желео да се због тога освети Борису Тадићу. Теорије завере иду толико далеко да се тврди да је опет он био најзаслужнији за нови преокрет социјалиста и формирање нове Владе са Српском напредном странком. Наставак те теорије завере је да је у жељи да се освети Тадићу активно помагао и у његовом рушењу са чела Демократске странке.

Чак и да му је ишло наруку формирање нове коалиције, сигурно је да Мишковић није очекивао истрагу спорна 24 случаја чије разјашњење тражи Европска комисија. Напротив, верујући да је повратио политичку подршку, наводно је започео нови талас притисака на директоре "државних" банака и успешне пословне људе. Тражио је да банке на две године замрзну своја потраживања према привредницима.

Поједини извори тврде да је, видевши да истрага иде у његовом правцу, почео активно да лобира против Александра Вучића, покушавши да на тај начин спречи оно што му се данас дешава. Једном приликом је пред члановима клуба "Привредник" казао да је Вучић крив јер његове истраге заустављају стране инвестиције. На ударе који су уследили, Вучић је изашао у јавност, оптуживши Мишковића да заједно са Драганом Ђиласом стоји иза дневног листа Прес.

Мишковић је признао, Ђилас никад није, а овај дневни лист је на крају угашен. Истрага Мишковићевог пословања која је тада била у пуном јеку, завршена је непуних месец дана касније.

Више него у добрим односима са свим владама од 1989. до 2012. године, Мишковићево богатство захваљујући државним привилегијама достигло је пре неколико година нешто више од милијарду евра.

Баш као и Ходорковски, Мишковић је оптужен за дело из области привредног криминала и утају пореза, финансијско кривично дело, које се на сличан начин третира и у САД. Довољно је присетити се Бернарда Медофа, који је пре четири године осуђен за проневеру скоро 65 милијарди долара, при чему је добио казну од 150 година затвора.

Вреди подсетити и на случај Богољуба Карића, такође оптуженог за иста кривична дела, и са мање-више истом биографијом као Ходорковски и Мишковић. Милионер који је највише зарадио захваљујући државним привилегијама, основао је политичку партију и на председничким изборима зарадио респектабилан број гласова. Касније кад је држава кренула у лов на њега, представљао се као "политички прогоњеник".

Многи мисле да је пропао зато што се политички ангажовао, али му је то помогло да себе представи као жртву политичког прогона. Чак је као и двојица његових колега, Ходорковски и Мишковић, ангажовао утицајне вашингтонске лобисте, али жељени ефекат није успео да постигне.