Ко чува српске куће и обележја у бујановачкој општни?

Педесетчетворогодишњи Зоран Станимировић се из Самољице преселио у Београд, пре више од 30 година, због посла. Једном годишње долази у завичај, сваки пут са посебним емоцијама.

"Кад после толико година дођете тамо где сте рођени, на огњиште своје и својих родитеља, дедова, то је срећа нека, усхићење," каже Зоран Станимировић. Планира да се врати, обнови кућу, коју када није ту обилази комшија Иса Невзари. Зоран наглашава да никада није било проблема са комшијама.

То потрђује и Иса Невзари. "Међусобни односи, људски, међунационални су били увек добри, тако да не можемо да се пожалимо ни они на нас ни ми на њих," каже он.

Више је разлога због којих су Срби одлазили из Самољице, најзначајнији су економски. Средином прошлог века селиле су се породице у веће градове, поједини мештани радили су и у иностранству.

 Властимир Дејковић из Ћуприје признаје да га привлачи родни крај:"Сутра, кад бих могао, ја бих дошао ту да направим једну викендицу, да живим ту. Без обзира што имам куће и станове у Ћуприји, дошао бих јер сам се ту родио."

А за сеоску славу долазе из свих крајева Србије, окупљају се крај крста који је подигнут пре једног века, обновљен пре пет година.

"Завичај веже, зове," признаје Зоран Ристић из Врања, "данас смо посебно срећни јер обележавамо сеоску славу, код овог светог места које и даље постоји. И ми се трудимо да га одржимо."

"Да се видимо са пријатељима и рођацима, углавном смо сви рођаци. То је јединствена прилика да се једном у годину дана окупимо и видимо," радује се Славко Николић из Врања.

Бујановац је мултиетничка општина, Самољица једно од већих села кроз које пролази регионални пут,  у близини је Коридора 10.