Београд и Рига, колико је сати?

Да ли се ту српска дипломатија прерачунала када се пре неколико година кандидовала за позицију председавајућег Европске организације за безбедност и сарадњу? Наравно да није.

Није ли сврха сваке националне дипломатије да, чим јој се пружи прилика, или је она другима отме, освоји, добије на поклон, или, као сад Летонија, напросто дође на ред, преузима међународну одговорност? 

Два су велика разлога због којих је требало Република Србија да се пријави, чак морала да се пријави за ту високу дужност: најпре, изворно значење ОЕБС-а, његова историјска суштина посредника између политичког Истока и Запада; и друго, унутрашњи разлози Србије као земље у потрази за упечатљивим симболом који ће и њој и другима помоћи да заборави деценију (1991–2000) проведену на међународном стубу срама.

ОЕБС – дипломатска берза

Не треба никада сметнути с ума како је и зашто та организација, стварана практично од краја Другог светског рата, средином седамдесетих формално сазвана у живот: као нека врста дипломатске "корисне малверзације" у односима између демократског света и совјетске империје.

Совјетима је за њихову политичку конструкцију – источна Европа у гвозденом загрљају, подељена Немачка, тврдокорна идеологија која је систематски уништавала опоравак националних економија – требало признање Запада; Западу је опет био потребан мир на границама да би опорављао своје економије.

ОЕБС, до 1995. под старим називом КЕБС (Конференција за европску безбедност и сарадњу), провео је своје прве деценије као дипломатска берза у којој су две стране међусобно трампиле признање за економску сарадњу, људска права за трговинске везе, истрениране дипломатске процедуре за ледени мир Хладног рата.

Ако се Европа сада због Украјине враћа призивању Хладног рата, онда је ред да се по рефлексу врати и провереним механизмима ОЕБС-а.

Исто тако, ред је и да се Србија нађе на њеном врху како би из највеће могуће близине поновила пропуштену лекцију из деведесетих година – да је ОЕБС дипломатска берза, или "трампа", у којој мале земље прво нешто дају да би нешто добиле, док велике прво узимају, да би евентуално нешто дале.

Гледано из унутрашње позиције Србије, вођење ОЕБС-а је добродошло јер радикално мења перспективу у којој нација након година распада, ратова, бомбардовања и спорог опоравка види себе саму.

Влада премијера Вучића користи се при томе методом акционистичке преформулације затеченог стања: оно што део јавности доживљава као катаклизме библијских размера, она проглашава техничким проблемима и као такве решава или не решава.

Уместо фатализма, проглашава се акција ситних корака напред – свугде, само не натраг у изгубљену деценију. У том смислу је заседање бечком ОЕБС-у сасвим добра дестинација за терапирање националних рана.

Украјина, рампа за српске амбиције

Али, шта Србија уопште реално може као председавајући ОЕБС-а? Да ли, док решава властите техничке проблеме из драматичне новије историје, може да успут реши и неки туђи?

Ту треба бити реалан – на украјинској кризи би овог тренутка пала и већа и значајнија дипломатија него што је српска. Заказали су и Швајцарци прошле године, заказаће вероватно и Аустријанци и Немци у наредне две године, ако се тој организацији не допусти повратак њеним изворним принципима дипломатске "трампе".

О каквој "трампи" је конкретно реч, добро показује завршни сусрет Министарског савета ОЕБС-а прошлог децембра у Базелу, где Швајцарци нису успели да свој мандат окруне заједничком декларацијом о Украјини.

Разлог, према писању дневног листа НЗЗ, који се опет односи на изјаве председавајућег Дидијеа Буркхалтера, био је у томе "да је Русија имала различит став у односу на узроке избијања украјинске кризе".
 
Ако ову врсту дипломатског вокабулара преведемо на неки разумљивији језик, то би значило да је Москва спремна да чини уступке у методама решавања украјинске кризе, али за узврат очекује да Запад преузме свој део одговорности за избијање те кризе.

У такву атмосферу "трампе", која наравно на дипломатским паркетима ОЕБС-а и ЕУ носи етички чистија имена, улазе сада Србија и Летонија као председавајући, прва са скромном жељом да бар не избије рат док се она формално налази на челу ОЕБС-а, друга одлучна да прихвати и рат.

Већ у првој реакцији уочи преузимања турнуса над Европским саветом, летонски председник Андриш Берзинш изјавио је како ће се, буде ли потребно, "наћи начин да се блокира руско кршење европског поретка, консеквентно и без попуштања", док је српски министар спољних послова Ивица Дачић у интервјуу дописнику ОРФ-а из Украјине, миром очајника на аутогеном тренингу изјављивао како ће "Србија деловати неутрално".

Неутрално? Проблем је што су се прошле године у односу на Украјину сви представљали као "неутрални" – и ЕУ је "неутрално" потписивала споразум са Јануковичем и "неутрално" прихватила пуч против њега три дана касније, и Русија је "неутрално" кренула у помоћ својој мањини и флоти, и Сједињене Државе су се "неутрално" поигравале са идејом украјинског чланства у НАТО-у.

Да ли се сад у таквој инфлацији неутралности од Србије очекује да буде више или мање неутрална од других? Да се српске муке препознају, сведочи коментар у аустријском Клајне цајтунгу: "Београд већ месецима лавира између ЕУ и Москве обећавајући "неутралност" – ипак, је ли неутралност уопште квалитет који се тражи и очекује од председавајућег ОЕБС-а?"

И зато, лако се може догодити да се Летонија и Србија ове године нађу на дијаметрално супротстављеним задацима, први у игри са идејом рата, други са идејом мира. Први мали (ни два милиона становника), али умирен сазнањем да читав механизам Северноатлантске алијансе, заједно са чланом 5 Повеље НАТО-а стоји иза њих. Други, четири пута већи, али брутално остављен на чистини између ЕУ и Русије – помоћи не могу много, али се могу замерити свима.

Сатови у Београду и Риги, Бечу и Бриселу, могли би ове године откуцавати у супротном смеру.
  
Је ли српска дипломатија спремна?

Све до сада речено односило се на реалну тежину ситуације око Украјине на коју би се данас спотакла свака национална дипломатија, на комбинацију експлозивних елемената на које Србија нема никаквог утицаја.

Добра вест је да свет од ње и не очекује решење, већ само вешту дипломатску игру: чување форме, виртуозни маркетинг, везе и познанства у свету моћних и утицајних, стриктне дипломатске ритуале сукцесивно развијане још од Бечког конгреса, који ове године слави двестоту годишњицу.

Али, има и лоша вест, а то је питање у добром делу медија – да ли српска дипломатија уопште може да пружи такву игру? Или, ако раније и није могла, да ли се ових последњих година припремала за такву улогу? Чини се да није, гласи већина коментара у штампи немачког говорног подручја.

Завршити председавање једној међународној организацији без конкретних резултата – то је стандард. Завршити га професионално лошом дипломатском игром – то је неуспех.

"Критичари упозоравају да се спрема бламажа", пише аустријски Пресе, док немачки АРД наглашава "скепсу која влада међу многим чланицама ОЕБС-а да је Србија прави избор".

Једини "критичари" које аустријски лист при томе именом наводи јесу бивши српски председник Борис Тадић и бивши министар спољних послова Вук Драшковић.

"Уместо да преузме одговорност, главни српски дипломата још једном бежи од ње", преноси Пресе Тадићев коментар на Дачићеву изјаву да "није ова влада већ претходна" тражила председавање ОЕБС-у.

"Свака 'нормална земља' би желела да председава једној међународној организацији и тако докаже своје способности за решавање интернационалних проблема. Али Дачић се већ боји пре него што је и почео. Са таквим изјавама он посрамљује Србију и шири утисак да смо ми земља неспособних и неодговорних људи", цитира аустријски лист Бориса Тадића.
 
Вук Драшковић је "забринут над веродостојношћу" читавог поступка због "латентног антиевропског става многих српских политичара и медија".

"Како ће Србија апеловати на придржавање договора из Минска кад се и сама аљкаво односи према бриселском договору о Косову? Са прљавим пртљагом српске политичке елите опијене мржњом према Западу, српски министар спољних послова остаће и као председавајући ОЕБС-а без икаквог ауторитета", преноси Пресе изјаву Вука Драшковића.

Чак и ако се тај део отпише као део обрачуна на домаћој политичкој сцени, остаје чињеница да се европска политичка јавност и медији осећају нелагодно пред нестандардним (читај: неприпремљеним) типом наступа српске дипломатије у односу на њену високу међународну функцију.

При томе се не реагује на оно над чим Србија објективно нема моћ, већ на оно што би морала да има под контролом: да ли њене дипломате наступају професионално самоуверено, иако приватно то нису, да ли говоре стране језике, да ли владају манирима добре дипломатске школе, да ли разговарају са медијима или се крију од њих, укратко – да ли су спремни да уђу у арену у којој је добар стил све, а садржај по дифолту замућен?

Само кроз тај део Европа ће оцењивати српско председање ОЕБС-у. Ако ту доживи фијаско, нема ниједне међународне инстанце на коју београдска дипломатија може да пребаци одговорност.

Напротив, ако се ту снађе, онда Београд улази у срећну породицу клониране глобалне дипломатије. Онима који мисле да ни то није добра ствар, треба рећи да је то једина дипломатија која постоји.