Процедура приступних преговора

Шефови држава или влада ЕУ одлучили су да се покрену преговори о чланству са Србијом и да се прва међувладина конференција одржи најкасније у јануару 2014. године.

У међувремену, Европска комисија треба да изради мандат за преговоре, преговарчки оквир, који ће бити потврђен "на уобичајеном заседању о проширивању".

Након политичке одлуке о њиховом отварању, преговори о чланству формално почињу међувладином конференцијом на којој представници влада чланица ЕУ и земље кандидата размењују преговарачке оквире, односно мандате за преговоре.

У техничком смислу могу да почну брзо након тога, пошто почињу аналитичким прегледом законодавства земље кандидата, такозваним скринингом, који је у другим земљама до сада углавном трајао од 12 до 15 месеци.

У оквиру аналитичког прегледа утврђује се у којој мери је законодавство државе кандидата усклађено са правним тековинама ЕУ и то у сваком преговарачком поглављу.

Анализа током скрининга пружа основу за преговарачке позиције земље кандидата, док је за Европску комисију показатељ спремности државе кандидата за отварање појединих преговарачких поглавља.

Правна тековина је подељена у 35 преговарачких поглавља, од којих се о 33 преговара док су два поглавља - институције и остала питања, техничка.

На крају анализе стања Европска комисија усваја извештај са скрининга и ако се оцени да земља кандидат није спремна да отвори одређено преговарачко поглавље, постављају се мерила које је потребно претходно остварити. Мерила се морају испунити и за затварање поглавља.

Одлуку о отварању и затварању поглавља доносе једногласно чланице ЕУ, а досадашња искуства су показала да на тај процес могу утицати билатерални спорови са чланицама.

Мерила за отварање преговора су углавном препоруке за усвајање стратегија, закона и подзаконских аката и испуњавање уговорних обавеза са ЕУ, док се мерила за затварање преговора односе на ефикасну примену правних тековина, изградњу капацитета за спровођење и праћење резултата.

У том смислу, у преговорима реформе коначно долазе у први план, као и примена закона, а искуства говоре да су преговори дуг процес који захтева пуну реформу институција и велика улагања.

Процес преговора о чланству је временом постајао све сложенији. Некада у преговорима није било мерила и земље су преговарале групно, попут источноевропских земаља које су приступиле ЕУ 2004. године.

Поучена искуством са Бугарском и Румунијом, ЕУ је 2011. усвојила нови приступ у проширењу који подразумева да се поглавља 23 и 24 отварају на почетку преговора а затварају на крају, како би се земља што боље припремила за чланство.

Та поглавља се односе на основна права, правосудне реформе, владавину закона и безбедност.

Преговори о чланству у ЕУ нису преговори у уобичајеном смислу, не преговара се о самим европским прописима, већ о условима под којима ће нека земља прихватити и спровести правне тековине ЕУ.

Земља кандидат може да тражи евенутални прелазни период за усклађивање, па и изузеће, што се одобрава врло ретко, а пре ступања у чланство треба да у потпуности примени правне тековине ЕУ.

Након отварања преговора, утврђује се и преговарачка структура земље кандидата, односно формирају преговарачки тимови.

Преговори трају више година у зависности од спремности и усклађености земље са ЕУ . У случају Хрватске трајали су шест године, од октобра 2005. до јуна 2011. године.

Пошто се сва преговарачка поглавља привремено затворе, Европски савет одлучује о затварању преговора, а затим се припрема уговор о приступању који након потписивања морају да ратификују све чланице ЕУ.

Уобичајено је да се тада одреди и датум када ће држава постати чланица, уз услов да се процес ратификације до тада заврши.