Дуг пут до школе на матерњем језику

У Урошевцу живи породица Лидије и Јосифа Палића са петоро деце. Живе од инвалидске пензије и социјалне помоћи. Школу на српском језику у граду немају. До школа у општинама Грачаница и Липљан деца пређу дневно и до 60 километара.

Ђацима из породице Палић у Урошевцу, школа је удаљена неколико стотина метара од куће. У њој међутим нема наставе на српском језику, па петоро ученика - две девојчице и три дечака до школе преваљују између 20 километара у једном правцу. И то су радили свакодневно.

Јосиф Палић каже да таксиста возећи децу дневно пређе 172 километра, али како је рекао, не постоји друга могућност.

Деци Лидије и Јосифа Палића школе су у Липљану и Лапљем селу. Дневно им је за такси до школе потребно 26 евра.

"Имам пензију. Радио сам у метлацу у Јањеву. Имам примања неких 32 хиљаде. Ето од тога се и једе и крпи ..., а такси ми је 500 и нешто евра. Имам у Липљану брата и сестру. Колико они могу да одвоје, ускоче мало у помоћ", рекао је Палић.

Деца Палића са вршњацима у Урошевцу комуницирају на албанском језику. Најбољи другови и другарице су им међутим у школи. Предстојећи распуст углавном ће провести кући, у дворишту од неколико стотина квадратних метара.

Каролина Палић каже да повремено прошета са млађим братом испред врата, али се не удаљава.

Кућа у којој Палићи живе је саграђена 1936. године. Трошна је. У њој нема воде. До купатила се може кроз двориште. Јосиф Палић се, како каже, годинама обраћао и представницима владе Србије на Косову и општинским властима у Урошевцу.

Породицу Палић су обишли представници Канцеларије за Косово и Метохију.

"Нико нема чаробни штапић којим може да реши све проблеме. Немамо неограничене ресурсе које можемо да користимо. Али за неке ствари морају да постоје и средства и могућности и неке ствари морају да се реше", рекао је Бранимир Стојановић, шеф Бироа Канцеларије за КиМ у Грачаници.

Породици Палић је најнужније реновирање куће, а од септембра новчана помоћ за превоз ђака и школовање првог студента у кући.