Космет, злочин без праве казне

Прошло је девет година од избијања највећих етнички мотивисаних напада на Србе на Косову и Метохији и њихову културну и верску баштину од доласка међународних снага. У цркви Свети Никола у Приштини литургију настрадалим у погрому служио је владика рашко-призренски Теодосије. Канцеларија за Косово и Метохију организује низ активности како би домаћу и светску јавност подсетила на злочине који су 2004. године почињени над Србима и неалбанским становништвом на Косову.

У тродневном насиљу, које је почело 17. марта, покренуто погрешним тумачењем несреће у којој су страдала три албанска дечака, убијено је осам Срба. Страдало је и 11 Албанаца насилника на које су НАТО снаге отвориле ватру да би заштитиле своје војнике и српске енклаве.

Повређене су 954 особе, међу њима и десетине припадника међународних снага, а уништена су 72 возила Уједињених нација. У овом таласу насиља албанских екстремиста етнички је очишћено шест градова и девет села, спаљен је манастир Девич код Србице.

Оскрнављена су многа гробља на Косову и Метохији, а у црквама је нестао или оштећен велики број вредних икона и других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих које сведоче о вековном постојању Срба.

Мисија Унеска, чији су представници касније обишли демолиране православне цркве и манастире у покрајини, направила је процену према којој штета на њима износи приближно 30 милиона долара.

Запаљени су конаци манастира Светих архангела код Призрена. У Призрену је поред цркве Богородице Љевишке изгорео и Храм светог Ђорђа из 16. века.

У мартовском погрому запаљена је и зграда Богословије и оскрнављено седиште Рашко-призренске епархије.

Повод за погром

Повод за погром била је кампања албанских медија у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар шест албанских дечака из села Чабар код Зубиног Потока и тако тројицу отерали у смрт.

Истрага Унмик полиције утврдила је да су албанске оптужбе лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су "преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села".

На прве знаке погрома над Србима власти у Приштини су реаговале млако и без озбиљне осуде насилника. 

Албански екстремисти су најпре започели протесте у јужном делу Косовске Митровице, а у сумрак су кренули у оружани напад на Србе у северном делу града - где су интервенисали припадници Кфора.

Насиље и напади пренели су се јужније, у село Чаглавицу и друга насеља на подручју Приштине, а на мети су се нашла српска села и градови широм покрајине - Липљан, Гњилане, Урошевац, Ђаковица и Призрен.

Терор је настављен сутрадан, 18. марта, када су Срби морали да напусте Косово Поље, Обилић, Племетину код Вучитрна, Свињаре надомак Косовске Митровице, док је у селу Бијело Поље код Пећи запаљено свих 28 повратничких кућа и парохијски дом.

Мање групе Срба спас су потражиле у базама Кфора, а остали у безбеднијим српским енклавама. Већина је и данас у колективним центрима, контејнерским насељима близу Грачанице, или у туђим домовима, а мало ко се одлучио на повратак. Око 250 Срба избегло је у унутрашност Србије.

У неколико градова избили су тих дана протести, у Нишу и Београду запаљене су џамије, а у главном граду је током немира повређено 17 грађана и полицајаца.

Представници међународне заједнице оценили су тада да је "етнички мотивисано насиље" над Србима на КиМ "планирано и добро оркестрирано", али се испоставило да више од 20.000 припадника међународних снага није било спремно, или нису хтели да га осујете и спрече.

За мартовско насиље 2004. године на Космету Еулекс је кривим прогласио 14 особа и осудио их на затворске казне, док је једну особу ослободио.