Образложење одлуке о Војводини

Уставни суд Србије установио је да су поједине одредбе Закона у утврђивању надлежности АП Војводине неуставне полазећи од тога да је децентрализација државне власти један од основних принципа прокламованих Уставом, као и да је једино уставотворац овлашћен да одреди границе децентрализације.

Суд је истакао да је одлуку о томе да поједине одредбе Закона о утврђивању надлежности АП Војводине нису у сагласности с Уставом, донео након три припремне седнице и две јавне расправе.

Суд је навео да је важећи Устав таксативно набројао области у којима аутономна покрајина може имати сопствене надлежности и истовремено је утврдио да ће се законом одредити која су то питања у овим областима од покрајинског значаја.

Полазећи од таквог концепта Устава, Уставни суд је утврдио да су неуставне оне одредбе Закона којима се АП Војводини преносе надлежности у областима које нису предвиђене Уставом.

Према образложењу то су: наука и технолошки развој, енергетика, локална самоуправа и организација судске власти у Републици, као и одредбе којима се Покрајини препушта уређивање читаве области, а не само оних питања у тој области која су по својој природи, од покрајинског значаја (водопривредна делтаност, шумарство, лов, риболов, заштита животне средине).

Осим тога, како законодавна власт према Уставу припада искључиво Народној скупштини, и њено вршење, укључујући и право предлагања закона, не може бити ничим ограничено или условљено, осим самим Уставом, образаложио је Уставни суд.

Суд је утврдио да нису у сагласности са Уставом и оне законске одредбе које обавезују Народну скупштину да приликом доношења или измена било ког закона "води рачуна о достигнутом нивоу права грађана на покрајинску аутономију, а сваког предлагача закона да претходно затражи мишљење надлежног органа аутономне покрајине о предложеном закону."

Уставни суд је притом оценио да се право грађана на покрајинску аутономију не може сматрати индивидуалним или колективним људским правом, чији се достигнути ниво гарантује Уставом, већ је реч о уставној гаранцији децентрализације као руководног принципа уставног поретка.

Суд је, такође, оценио да су неуставне и одредбе Закона, којима су аутономној покрајини пренете надлежности које могу бити искључиво у ингеренцији Владе као носиоца извршне власти - вођење политике у одређеној области друштвеног живота и доношење прописа за извршавање закона уместо надлежног републичког органа.

За Уставни суд је била спорна и одредба по којој АП Војводина може основати представништва у регионима Европе и у Бриселу, јер је право представљања у другим државама искључиво право државе која једина има међународно правни субјективитет, те се преко представништва државе заступају политички, економски, културни и други интереси сваког њеног појединог дела, па и аутономне јединице.

Образложење о главном граду

Међу одредбама Закона за које је Уставни суд нашао да су неуставне јесте и одредба према којој Нови Сад није само административни центар АП Војводине већ и њен главни град, јер је појам главног града израз државности коју аутономна покрајина нема, те зато према Уставу у Републици може постојати само један главни град.

Како су, према важећим законима, јединице локалне самоуправе на којима живе припадници националних мањина, надлежне да уведу равноправну службену употребу језика и писма националне мањине, Уставни суд је оценио неуставном одредбу Закона према којој се АП Војводини даје надлежност не само да уреди који језици националних мањина су у службеној употреби у раду њених органа, већ и да уместо јединице локалне самоуправе прописује да ли ће и који језици националних мањина бити у службеној употреби у свакој појединој општини и граду на територији Покрајине.

С друге стране, Уставни суд је оценио да није неуставна одредба Закона о томе да АП Војводина може да закључује међурегионалне споразуме о сарадњи, али под условом да ови споразуми имају оно значење које им је дао Уставни суд у образложењу своје Одлуке, јер они представљају инструмент Уставом допуштене сарадње аутономне покрајине са одговарајућим територијалним заједницама других држава.

Према оцени Уставног суда, није неуставна ни одредба према којој АП Војводина може обезбедити образовање на матерњем језику, на свим нивоима образовања, јер је реч о Уставом допуштеном обезбеђивању додатних права националниих мањина, која се у том случају обезбеђују из средстава аутономне покрајине.

Суд је, такође, нашао да нису спорне ни одредбе о надлежности Покрајине у области просторног планирања и развоја, Националног инвестиционог плана - одредба о својини АП Војводине, њено право на остваривање сарадње са одговарајућим, територијалним заједницама других држава, надлежност да врши контролу и заштиту природних ресурса и добара на својој територији, да уређује употребу назива АП Војводине, као и да врши надзор над обављањем послова које повери јединицама локалне самоуправе на својој територији.