Кафићи препуни младих без маски, у болницама борба за ваздух

На првим линијама одбране од ковида 19 ангажовани су сви запослени у Клиничком центру Војводине, у шест црвених зона. Многи месецима нису видели породице, а у скафандерима о пацијентима брину и више од 20 сати дневно.

Аплаузи су утихнули. Надгласао их је још већи број оболелих. Наши хероји већ пет месеци од појаве епидемије су на ногама и спасавају животе. На послу су сваки дан, породице су заменили болеснима и не жале се.

"Он је ту негде, постоји ту негде, зове се да је приватни живот, али он не постоји. Ја сам стално целим својим бићем овде и када сам кући, овде сам", рекла је др Мирка Лукић Шаркановић са Клинике за анестезију, интезивну терапију и терапију бола.

Наташа Гоцић Перић, интерниста кардиолог каже да је десетогодишње дете оставила код родитеља које није видела од почетка епидемије. "Видела сам их само из аута када прођем улицом и махнем", испричала је др Гоцић Перић.

Медицинску сестру Љиљану, срећемо након 26 сати смене у скафандеру, помагала је онима који се боре за живот. И поред тога и маске на лицу у очима - осмех.

Љиљана Џакула из Респираторног центра Инфективне клинике каже да се осећа уморно, али да је вољна да помогне пацијентима због којих је ту.

У односу на март број оболелих је многоструко већи, а битку са ковидом губе све млађи.

"Мислим да је овај други пик много, много озбиљнији пошто ми сада имамо много млађе пацијенте. Страшно је када видите да пацијент који је млађи од вас, или је ваше годиште или је коју годину старији - лежи интубиран, или се бори за ваздух", каже докторка Гоцић Перић.

Зато су им страшне слике кафића препуних истих таквих, младих људи, без маске и дистанце.

"У једном тренутку толико је пуно људи који долазе и сви су тешки, сви су јако уплашени, свима је јако тешко и ви сада не знате где ћете их, систем пренапрегнут, ви очајни изађете и видите да у кафићу седе једни поред других на 20 центиметара без маске" каже др Мирка Лукић Шаркановић."

Др Наташа Гоцић Перић сматра да је маска много јефтинија него лежање у болничком кревету.

На жалост, многи тежину болести схвате так када почну да се боре за дах, али наши хероји су ту и за оне који журку у кафићу замене болничком постељом.

"Делују ми уплашено, јер нису свесни онога што им се дешава", каже Љиљана Џакула, медицинска сестра,

"Ми ових пет месеци водимо тешку борбу са непознатом болешћу и ми сами не можемо", каже др Мирка Лукић Шаркановић.

Можемо заједно, кажу, и зато моле све да им помогну бар тако што ће носити маску.