Завршено суђење Флоренс Артман

Пред судом у Хашком трибуналу завршено је суђење Флоренс Артман захтевом тужиоца да Артманова буде осуђена на новчану казну и предлогом браниоца да она буде ослобођена.

У завршној речи, тужилац Брус Макфарлејн тврдио је да је доказао да је Артманова намерно објавила две поверљиве одлуке жалбеног већа Трибунала и хотимично ометала спровођење правде.

Макфарлејн је као "примерену" предложио новчану казну између 7.000 и 15.000 евра.

Насупрот томе, бранилац Карим Кан тврдио је да наводи оптужнице нису доказани, а да би осуђујућа пресуда Артмановој имала поражавајући учинак на "слободу изражавања и права жртава".

Одбрана је стога затражила да Артманова буде ослобођена. Судско веће председавајућег Баконеа Молотоа, пресуду ће донети накнадно.

Обелодањен садржај две поверљиве одлуке 

Трибунал је Артманову у августу прошле године оптужио за непоштовање суда зато што је у књизи "Мир и казна" у једном тексту обелоданила садржај две поверљиве одлуке жалбеног већа из процеса против Слободана Милошевића, донете септембра 2005. и априла 2006. године.

Артманова је од 2000. године до 2006. године била представница за штампу тадашње главне тужитељке Трибунала Карле дел Понте.

У књизи и тексту, Артманова је тврдила да су тим одлукама судије Хашког трибунала учествовале у прикривању кључних докумената о умешаности СР Југославије у геноцид у Сребреници, тако што су одбиле да скину ознаку поверљивости са записника Врховног савета одбране које је званични Београд доставио Трибуналу на суђењу Милошевићу.

Тужилац Макфарлејн је у данашњој завршној речи оценио да докази показују да је Артманова била свесна - као што је у књизи и написала - да су одлуке Трибунала биле поверљиве, али их је, упркос томе, објавила.

Према тужиоцу, то је био "израз јавног пркоса" према Трибуналу.

Макфарлејн је назначио и да је, пошто је књига објављена, секретар Трибунала писмом упозорио Артманову да је објавила поверљиве податке, али да је она затим то поново учинила у тексту на интернет страници Бошњачког института, уклањајући само изричиту напомену да је реч о "поверљивим" одлукама суда.

Тужилац је тврдио и да је у разговору са њим и сама Артманова потврдила да је за поверљиве документе знала зато што је "имала добре изворе".

Као олакшавајућу чињеницу, Макфарлејн је навео то што књига Артманове "није била успешна".

Бранилац Кан је узвратио да тужилац "очајнички покушава да дође до осуђујуће пресуде, без обзира на реалност и понашање Артманове".

Кан је поновио да су одлуке о чијем је садржају Артманова писала "већ биле у јавности" пре објављивања књиге.

Као пример, бранилац Кан је навео текстове Института за извештавање о рату и миру, "Њујорк тајмса" и "Интернешнел хералд трибјуна".

Осудити Артманову, по оцени одбране, био би израз "правничког фундаментализма", јер би значило да и само помињање поверљивог статуса неке одлуке повлачи кривичну одговорност.

Бранилац Кан је одбацио оптужбу да је Артманова намерно ометала спровођење правде, нагласивши да она није могла имати ту намеру, зато што је суђење Слободану Милошевићу већ било окончано у тренутку објављивања књиге.

"Одбрана стога сматра да Артманова мора бити ослобођена. Пресуда би имала поражавајући учинак на право на слободу изражавања и права жртава", закључио је Кан.

Грешка судског и жалбеног већа Трибунала 

У књизи "Мир и казна" и чланку под насловом "Прикривени кључни докази о геноциду", који је објавио Босански институт, Артманова је тврдила да су судско и жалбено веће Трибунала у поступку против Милошевића погрешили када су одобрили захтев власти СРЈ да записници ВСО на суђењу Милошевићу буду коришћени у редигованој верзији због заштите националних интереса СРЈ.

Званични Београд је, по Артмановој, касније то искористио да спречи употребу записника у процесу пред Међународним судом правде по тужби БиХ против СРЈ због наводног геноцида.

Артманова је у књизи - напомињући да су "поверљиве" - цитирала две одлуке којим је апелационо веће Трибунала одбило да на захтев Тужилаштва скине ознаку поверљивости са делова записника ВСО.

"Пет судија апелационог већа тако је постало добровољним саучесницима манипулације коју организују власти у Београду с јединим циљем да подстакну једно друго правосудно тело, Међународни суд правде, да почини исту судску погрешку, јер нема приступа документима", пише у књизи Артманова.

Артманова је сугерисала да захваљујући тим одлукама жалбеног већа Трибунала "информације о директној умешаности Србије у рат у Босни и покоље у Сребреници остају недоступне Међународном суду правде и јавности".

Међународни суд правде је у пресуди, изреченој у фебруару 2006. године, СРЈ прогласио одговорном што није спречила геноцид у Сребреници, али не и за сам геноцид.

"Тужилаштво није у могућности изнети тај скандал у јавност зато што су судије сваку своју одлуку означили поверљивом", написала је у књизи Артманова.