Завршне речи на суђењу за злочин у Сувој Реци

На суђењу за злочин у Сувој Реци на Косову и Метохији, из марта 1999. године, заменик тужиоца за ратне злочине Миољуб Виторовић је, рекао је у завршној речи да је оптужница доказана и да је несумњиво утврђено да су оптужени извршили злочин.

Седморица бивших припадника МУП-а Србије оптужени су да су, 26. марта 1999. године, извршили ратни злочин над албанским цивилним становништвом у Сувој Реци. Тада је убијено 48 цивила, углавном жена, деце и стараца, чланова породице Бериша.

Оптужени су Радослав Митровић, Радојко Репановић, Ненад Јовановић, Слађан Чукарић, Милорад Нишавић, Мирослав и Зоран Петковић. Тужилаштво је пре завршетка доказног посутпка одустало од даљег кривичног гоњења Рамиза Папића.

Виторовић је, у завршној речи, истакао да је у току доказног поступка несумњиво утврђено да су отпужени извршили кривично дело ратног злочина над цивилним становништвом.

Оптужени су били припадници Посебних једница полиције, активног и резервног састава полиције ОУП-а Сува Река, у саставу полицијских снага Србије, заједно са припадницима тадашњег Ресора државне безбедности.

Виторовић је рекао да су 26. марта 1999. године, оптужени предузели радње које су се састојале у нападу на цивилна лица и цивилне објекте на тзв. Рештанском путу, у Сувој Реци.

Последица овог напада је смрт 48 цивилних лица, углавном жена и деце, чланова породице Бериша, паљење готово свих кућа у нападнутом делу града и пљачкање становништва, што је све резултирало масовним исељавањем албанског становништва из града.

У том периоду, у Сувој Реци, војска није изводила никаква борбена дејства, јер је град био под контролом МУП-а Србије, па је искључена било каква одговорност Војске Југославије за догађе у Сувој Реци, рекао је Виторовић.

Оптужени Радослав Митровић је био командант 37. Одреда Посебних јединица полиције и као руководилац борбене операције сноси и највећу командну, моралну и сваку другу одговорност у зони дејства јединице којој је командовао, нагласио је Виторовић.

Из исказа бројних сведока, Виторивић је закључио да сврха напада није била проналажење оружја или елиминација припадника ОВК, већ да је циљ акције био застрашивање и протеривање албанских цивила.

"Свака жртва је била цивил, припадник албанске националности и та чињеница је била повод њиховом убијању, а њихове куће паљене су само по основу етничног идентитета", навео је заменик тужиоца за ратне злочине и додао да је овај злочин подстакла мржња.

"Изопачено схватање националног интереса, сједињено са пљачкашким побудама и брутаном силом, учинило је оптужене робовима те мржње", рекао је Миољуб Виторовић.

Реч оштећених и одбране

Своје завршне речи, осим тужиоца, изнели су и пуномоћник оштећених Наташа Кандић и одбрана првооптуженог Радослава Митровића.

Кандић је у завршници оценила да је кривица седморице оптужених недвосмислено доказана и да произлази из исказа бројних сведока који су саслушани током поступка.

"Показало се шта су одликовани полицајци као што је Радослав Митровић радили и урадили у име државе", рекла је Наташа Кандић.

Бранилац првооптуженог Митровића, адвокат Мирјана Несторовић навела је у завршној речи да нема ниједне чињенице, доказа нити сведока који потврђују да је Митровић издао наредбу за злочин и изговорио: "Реците, шта чекате, јел ја то треба да радим уместо вас."

Несторовић је истакла да њеног брањеника терети једино исказ сведока А који је како је оценила пун противречности. Сведок А је, према њеним речима, једини рекао да је 26. марта када се злочин догодио Митровић био у Сувој Реци, али је том приликом дао другачији опис Митровића, као седог и краткоошишаног мушкарца која је возио плави ландровер.

Несторовић је навела да је Радослав Митровић на дан злочина био у Призрену, да никада није био кратко ошишан нити је возио ландровер, што потврђује 37 сведока који су га тада познавали као и фотографије њега из тог периода.