Караџић негирао одговорност за Сребреницу

Бивши председник Републике Српске Радован Караџић негирао је, на крају уводне речи одбране пред Хашким трибуналом, одговорност за масовно убиство босанских муслимана у Сребреници, сугеришући да је број жртава много мањи и да није утврђено како су оне страдале.

Називајући Сребреницу "митом" и "светилиштем", Караџић је тврдио да до сада није сахрањено више од 2.500 страдалих, за које је напоменуо да су из целе БиХ, иако на спомен обележју пише да их је било више од 8.000 људи.

Оптужени је рекао и да се сада "по БиХ ископавају гробови да би било тела да се сахране у јулу у Сребреници". Уз тврдњу да о догађајима у Сребреници "није спроведена истрага", Караџић је рекао да је "у фази утврђивања истине да ли је било незаконитог убијања, у којој мери и како је дошло до тога".

Караџић је рекао да до 14. јула 1995. "није било убијања", ако се изузме инцидент претходног дана у Кравици где је "један заробљеник отео пушку српском војнику". По оптужници, српске снаге су у складишту у Кравици 13. јула убиле "више од 1.000 заробљених Муслимана".

Своју одговорност, Караџић је порицао цитирајући, како је рекао, извештај Владе Холандије о догађајима у Сребреници у којем је и налаз да је његова улога "нејасна".

"Ако је улога нејасна, онда улоге и нема", рекао је оптужени судијама. Као доказ да није одговоран за злочине у Сребреници, Караџић је цитирао и исказ тамошњег званичника Српске демократске странке Мирослава Дероњића.

Дероњићев исказ

"Дероњић каже да је мојим именом спречио неког пуковника који је 13. и 14. јула хтео да убија заробљенике... Да је Радован Караџић наредио убијање, тај пуковник би му рекао: 'Бежи, мали, мени је председник наредио'... Или да му је наредио генерал Младић, рекао би да има његово наређење", рекао је Караџић.

Цитирао је и Дероњићеве речи да је Караџића 14. јула 1995. обавестио о намери неких официра ВРС да убијају официре, а да му је он одговорио "да су официри луди". Караџић се позивао и на речи које је Дероњић, по њему, одмах затим упутио свом возачу: "Председник не зна ништа о овоме".

Дероњић који је пред Трибуналом признао кривицу за злочине над Муслиманима у Братунцу 1992, умро је током издржавања казне у Шведској, али тужилаштво намерава да користи његов исказ.

Караџић је изјавио и да циљ офанзиве ВРС није био улазак у Сребреницу зато што су босански Срби "већ прихватили да ће Сребреница и Жепа бити муслиманске", него само потискивање муслиманских снага у енклаву.

Он је негирао и тврдње да су снаге РС насилно протеривале несрпско становништво широм БиХ, тврдећи да су цивили сами захтевали да оду.

Холбрук гарантовао имунитет

Логоре у Омарској и Кератерму код Приједора, у којима су по оптужници незаконито биле притворене и злостављане хиљаде Муслимана, Караџић је назвао "истражним центрима државних органа" из којих су цивили ослобађани у "сабирни центар" у Трнопољу, а војници пребацивани у логор на Мањачи.

Оптужбу за узимање међународних талаца, Караџић је одбацио тврдњом да таоци могу бити само цивили, а да су припадници Унпрофора били страна у сукобу у БиХ.

Приводећи крају уводну реч, Караџић је поново сугерисао да би поступак против њега требало прекинути зато што му је изасланик САД Ричард Холбрук 1996. године, наводно, гарантовао имунитет од Трибунала.

Пошто апелационо веће Трибунала донесе одлуку о Караџићевом захтеву за одлагање почетка доказног поступка, суђење ће се наставити исказом првог сведока оптужбе.

Подела града, а не опсада

Говорећи о почецима сукоба у БиХ, Радован Караџић је рекао да су босански Срби у фебруару 1992. године, ради очувања мира, прихватили независну БиХ, под условом да имају своју конститутивну јединицу, што је била суштина плана португалског посредника Жозеа Кутиљера.

Караџић је оповргавао и навод оптужнице да су снаге босанских Срба, у априлу 1992.године, ставиле Сарајево под опсаду. Он је тврдио да су се Срби из Сарајева, после ноћи 5. априла 1992. године, због терора над њима, повукли на ободе града у покушају да се заштите, па је тако је успостављена подела града, а не опсада, као што тврди тужилаштво.

Бивши председник РС је нагласио да су све политичке одлуке Српске демократске странке, попут формирања посебне скупштине и републике босанских Срба, биле изнуђене претходним потезима ка независности БиХ које су повлачиле Странка демократске акције и Хрватска демократска заједница, занемарујући вољу Срба да остану у Југославији.

Караџић је навео да се Алија Изетбеговић у децембру 1990. године "клео у Југославију". У јануару 1991. године, после избора, формирана је влада, а крајем јануара је почела кампања за независност Босне и Херцеговине.

Тачке оптужнице

Процес пред Хашким трибуналом почео је 26. октобра 2009. године уводном речју оптужбе. Караџић је почетак суђења бојкотовао, тврдећи да му суд није дао довољно времена да се припреми. Пошто је тужилац Алан Тигер 2. новембра завршио уводну реч, судије су три дана касније донеле одлуку да Караџићу поставе браниоца и да се суђење настави 1. марта 2010.

Бивши председник Републике Српске је у две тачке оптужен за геноцид над несрбима у Сребреници и још седам босанских општина, а у преосталих девет тачака за прогон, истребљење, убиства, депортације, нехумана дела, терорисање и незаконите нападе на цивиле и узимање међународних талаца током рата у БиХ 1992-95.

Оптужница против Караџића усредсређена је на: етничко чишћење Муслимана и Хрвата широм БиХ 1992-95; кампању терора против цивила током опсаде Сарајева у истом периоду; узимање УН особља за таоце у мају и јуну 1995, те геноцид у Сребреници у јулу 1995. године.