Ађус: Неке жртве неће видети ни мрву правде

Дојче веле: Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) изменио је слику међународног кривичног и хуманитарног права. Колико је његов значај? 

Кармел Ађус: Успостављање Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу 1993. године био је један од највећих доприноса међународном праву након Нирнбершког процеса.

Било је покушаја успостављања Суда и пре деведесетих, али међународна заједница није успела да постигне договор којим би га основали јер је ситуација након Другог светског рата, а посебно након Хладног рата, није дозвољавала договор. Међутим, ситуација се ођедном променила након пада воздене завесе и било је више воље за отварање дијалога о томе.

Било је то време када смо у једној европској земљи сведочили најужаснијим злочинима након Другог светског рата који су једва замисливи. Били су толико ужасни да међународна заједница није могла да их прихвати. У том тренутку, срећом, долази до договора и оснива се Међународни суд за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије. У време када су сукоби и даље трајали оснивање МКСЈ је имало за циљ да заустави сукобе и успостави правду.

Ратове нисмо успели да зауставимо оснивањем Суда, а почињен је и геноцид, прво у Руанди, потом и у Сребреници. Завршетком сукоба на подручју бивше Југославије биле су могуће истраге и злочинци су се могли привести правди. Све захваљујући постојању МКСЈ, јер се у супротном све ово не би десило.

Да ли је суд испунио своју мисију и очекивања?

Ако мислите на очекивања људи на Балкану, онда би ми требало много времена да одговорим на то питање, пошто постоје особе који су пуне речи хвале за оно што је Суд у Хагу учинио, док други нису желели његово оснивање и још увек га осуђују, негирају и сматрају да нема овлашћења на овим просторима. Постоје и они којима се свиђа рад Трибунала када пресуди онако како они очекују, док га не воле када следећи пут пресуди противно њиховим очекивањима и жељама.

Све је то непотребно и компликовано. У стварности питање је - јесмо ли испунили задатак? Мислим да смо добро одрадили наш посао. Спровели смо правду и, оно што је најважније, послали поруку да је завршена ера некажњивости. Сада морате знати да, ако починете злочин, бићете приведени правди и то је можда највећи успех Трибунала.

Има ли мира без правде?

Основно је правило да нема мира без правде. Ако знате да можете чинити злочине, па чак и оне највеће као што су геноцид, агресија против друге земље или најгоре злочине против човечности те ако знате да нећете бити кажњени - онда ћете их и учинити, јер сте уверени да нећете сносити последице. Ово посебно важи ако сте сигурни да ћете победити у рату и верујете да ћете проћи некажњено.

Заправо не мислим да је правда ту као превенција, мислим да је она ту као неопходан додатак за појам мира. Јер, када знате да постоји правда, знате да постоје правила која се морају следити, у супротном правда ће вам бити за вратом.

Колика су досадашња суђења у Хагу важна за будућност, помирење и суживот на просторима бивше Југославије?

Помирење је нешто што је локалног карактера и Суд га неће обезбедити. Суд у Хагу је основан да обезбеди правду и да приведе оне који су починили злочине, да утврди њихову кривицу и одреди одговарајуће казне. Одлуке донесене на суду могу се користити да обезбеде боље разумевање сукоба и евентуално помирење, али то захтева много добре воље и сарадње свих учесника.

Пресуде суда по себи никада не могу бити одлучујући фактор помирења. Међутим, чињенице произашле из суђења могу бити веома значајне, јер једном када суд донесе и успостави историјску чињеницу, тада она може бити употребљена у локалним напорима да се успостави помирење између људи или етничких група.

Колико је посла остало у процесу истраге, проналаска, суђења и кажњавања ратних злочинаца?

Много. Страшно много посла је остало, и то ме брине јер видим да домаћи судови неће моћи да процесуирају све случајеве ратних злочина за које се зна. Има их на хиљаде. Ми из МКСЈ обезбедили смо информације о хиљадама осумњичених, а до сада су стотине приведене правди.

Остао је велики задатак и напор за локалне судове и како време пролази, биће све теже, а већ се сада примећује недостатак политичке воље. У неким, ако не и у већини случајева, политичка воља слаби. Све земље у региону - Србија, Хрватска и БиХ, су преузеле део одговорности у спровођењу правде, али је њихов рад ограничен и недовољан, а сама сарадња судова ових земаља знатно лошија него претходних година.

Неретко смо имали ситуације да се након суђења у Хашком трибуналу негирају пресуда и сам суд, да се умањује његов значај, те истовремено долази до збијања националних редова, порицања, па чак и глорификовања управо осуђених ратних злочинаца и њихових недела.

То је нешто што се увек дешавало. Када год се почине злочини, ако починиоци не желе да их признају, увек ће прибећи ревизионизму и порицању. То је још један злочин, по себи. Ако на пример поричете геноцид у Сребреници, чините геноцид поново према жртвама и преживелима. Не верујем да људи или групе који га поричу не знају за ово. Они то раде намерно.

Иако смо у многим случајевима у вези са Сребреницом пресудили да се тамо десио геноцид, чак је и Међународни суд правде донео такву пресуду, те је истовремено препознао делимичну одговорност Србије. За њих (ратне злочинце, прим. ДW) је увек боље ако могу да придобију одређени број људи који ће прихватити њихове ставове да се злочини које је пресудио Међународни суд никада нису ни десили. То је изненађујуће и назива се историјским феноменом који се понавља.

Људе морамо подсећати на догађаје из прошлости, јер сада већ имамо генерације рођене након сукоба које су незаинтересоване за те догађаје. У Енглеској је недавно објављена студија о томе шта британски млади знају о Другом светском рату, комунизму, расним сукобима, Стаљину.. и испоставило се да они чак нису ни чули за ове догађаје нити људе. Поједини не знају да се десио Други светски рат. Имате и оне који би радије да наставе даље, не нужно да забораве, али бар да се не присећају и управо су они најслабија тачка у борби против ревизионизма.

Људи морају знати и треба их подсећати да су се деведесетих година прошлог века на просторима бивше Југославије десила најстрашнија зверства после Другог светског рата и то не сме бити заборављено.

Да ли би пресуде МКСЈ требало да стоје у школским уџбеницима?

Иако нисам дидактичар, социолог, историчар или политичар, али из моје личне перспективе рекао бих да треба. Много је боље него имати три различите књиге из историје, зависно коју школу похађате у БиХ, јер ту имате српску, хрватску и бошњачку верзију догађаја и то је лоше.

Шта би требало да буде задатак судова и тужилаштава земаља западног Балкана у наредном периоду?

Судови у региону треба да наставе свој посао. Они знају ко су осумњичени. Међутим, време је овде од суштинске важности и оно пролази. Људи старе, сведоци старе, умиру, и нема времена за губљење. Друга је ствар да ли судови имају довољно материјалних средстава да наставе са радом. Познајем све тужиоце у БиХ, Хрватској и Србији и могу да гарантујем за њихову одлучност и искреност, али имају јако тежак задатак и потребна су им средства.

Судови у региону су ограничени са бројем људи који врше истраге, а време је немилосрдно. Време тече и биће много незадовољних жртава, преживелих и породица жртава који никада неће видети ни мрву правде. Неће је добити од МКСЈ, јер је јурисдикција била ограничена само на одређен број људи и на одређен временски период.

У случају БиХ, Србије и Хрватске нема ограничења осим материјалних и људских ресурса. Али нешто мора бити учињено, јер како време пролази, жртве и њихове породице ће осетити да су заборављене и напуштене, те да ће умрети знајући да правда није задовољена.