Заштићени сведок: Нисам видео протеривање, ни убијање несрба у Источној Славонији

На сугестију Симатовићевог браниоца Михајла Бакрача, сведок је, током унакрсног испитивања, рекао и да лично није видео да је било ко убијен, протеран или злостављан.

На питање браниоца Бакрача "да ли је икада од надређених добио наређење да икога убије, протера или малтретира", РФЈ-113, који је у том подручју био полицајац, одговорио је: "Никада".

На сугестију Симатовићевог адвоката да "није било масовног протеривања, осим кад су локални Срби протерали локалне Хрвате и Мађаре", сведок је узвратио: "Ја га бар нисам видео".

У главном исказу, РФЈ-113 је раније посведочио да су локална Територијална одбрана и паравојска Жељка Ражнатовића Аркана, у лето 1991, протерала несрпске цивиле из села Ћелије и Даљ.

Рекао је и да су Ражнатовићеви људи побили један број Хрвата и Мађара и бацили их у бунар.

Према оптужници која Станишића, тадашњег челника Службе државне безбедности (СДБ) Србије, и њеног оперативца Симатовића терети за злочине у Хрватској, српска Територијална одбранау Источној Славонији била је под контролом те службе.

За Ражнатовићеву формацију у оптужници се наводи да је била јединица СДБ-а Србије.

Симатовићева одбрана доказивала је и да Ражнатовић, у то време, није био близак Илији Којићу, помоћнику министра унутрашњих послова САО Славонија, Барања и Западни Срем.

У главном исказу, РФЈ-113 је Којића означио као агента СДБ-а Србије који је имао стварну власт у Источној Славонији и наоружавао тамошње Србе.

Одговарајући на питања Симатовићевог браниоца, сведок је данас потврдио да је једном видео Којића и Ражнатовића Аркана заједно, али да не зна дубље какав је њихов однос био.

Пошто му је адвокат Бакрач предочио да је, у фебруару 1993. Ражнатовић учествовао у покушају насилног смењивања Којића и да је то доказ да они нису сарађивали, РФЈ-113 је рекао: "Тада је то било тако, али било је више периода" у њиховом односу.

Сведок је потврдио и да су на сандуцима оружја који су, преко Дунава, из Србије стизали у Источну Славонију били натписи ЈНА.

Те испоруке, по сведоковом ранијем исказу, организовала је, преко Којића, СДБ Србије.

Симатовићев бранилац питао је сведока и да ли је помоћ коју су добили од МУП-а Србије "била корисна за успостављање реда и мира, те за све три заједнице - Србе, Хрвате и Мађаре".

"Слажем се", прихватио је то РФЈ-113.

Навео је и да је "тачно" да се хаотична ситација у Источној Славонији, због те помоћи МУП Србије, "поправила".

Сведок је рекао и да је сврха доласка "Френкијеве јединице" СДБ Србије у Источну Славонију, с пролећа 1995, била "да помогне у одбрани" тог региона од напада хрватских снага који се очекивао после њихове успешне офанзиве на Западну Славонију.

На сугестију Симатовићевог адвоката да јединица "није имала друге задатке кад је напад изостао", РФЈ-113 рекао је да није знао за задатке "френкијеваца".

У главном исказу, сведок је изјавио да су припадници те јединице, на челу с Василијем Мијовићем, злостављали локално становништво и бавили се криминалом.

Двојица цивила - један Србин и један Хрват, умрли су непосредно пошто су их "френкијевци" тешко пребили, посведочио је раније ове недеље РФЈ-113.

Он је данас завршио сведочење, а суђење ће бити настављено исказом следећег сведока оптужбе, у уторак, 3. октобра.

Станишића (66), који је од 1992. био шеф СДБ-а Србије, и његовог помоћника Симатовића (67) оптужница терети за прогон, убиства, депортације и присилно премештање хрватских и муслиманских цивила током ратова у Хрватској и БиХ, 1991-95. У четири тачке оптужени су за злочине против човечности, а по петој за кршење закона и обичаја ратовања.

Злочини за које су оптужени Јовица Станишић и Франко Симатовић Френки почињени су, како тврде тужиоци, током спровођења удруженог злочиначког подухвата, чији је циљ било трајно и насилно уклањање Хрвата и Муслимана са великих делова територија Хрватске и БиХ, ради остваривања српске доминације.

На челу злочиначког удружења био је, по тужиоцима, тадашњи председник Србије Слободан Милошевић.

После првог суђења, које је, након једног неуспелог покушаја, почело 2009, првостепено веће Хашког трибунала ослободило је, 29. маја 2013, Станишића и Симатовића кривице по свих пет тачака оптужнице.