Станишићева одбрана: САО Крајина већину оружја добила од ЈНА

Бивши начелник СДБ Србије Станишић и његов помоћник Франко Симатовић-Френки оптужени су за прогон, убиства, депортације и присилно премештање хрватских и муслиманских цивила током ратова у Хрватској и БиХ, 1991-95. године.

У четири тачке, Станишић (66) и Симатовић (67) оптужени су за злочине против човечности, а по петој за кршење закона и обичаја ратовања.

Током унакрсног испитивања, Станишићев бранилац Вејн Џораш је сведоку РФЈ-066 предочио изјаву једног од тадашњих лидера САО Крајине Милана Мартића да су тамошњи Срби оружје узимали из полицијских станица и војних депоа или га добијали куповином у иностранству.

РФЈ-066, који исказ даје посредством видео везе, потврдио је то, рекавши да је оружје стизало "из оближњих гарнизона, од официра ЈНА наклоњених Србима и југословенски оријентисаних".

Адвокат Џордаш подсетио је, потом, сведока да то није поменуо у својој писаној изјави, уведеној у спис. Уместо тога, "све то приписујете Станишићу. Зашто?", питао је бранилац.

У нејасном одговору, сведок је сугерисао да су Мартићеве речи о наоружавању "пропагандни материјал, преувеличавање" јер је "једино купљено оружје дошло из крагујевачке Заставе".

"Још тада није било узимања оружја из војних магацина, то је било у априлу 1991", додао је РФЈ-066.

Упитан да ли је ЈНА у септембру 1991. стала на српску страну у Хрватској, напустивши дотадашњу улогу силе раздвајања, сведок је одговорио да "не зна тачно" – "Сврстали су се почетком рата".

Станишићев бранилац је веродостојност сведока оспоравао цитирајући његове различите изјаве о улози ЈНА. У једној је рекао да је "ЈНА настојала да успори" учвршћивање САО Крајине, а у другој да је "почео рат између ЈНА и хрватских снага".

Адвокат Џордаш доказивао је и да је, после Венсовог мировног плана и доласка снага УН у Хрватску, "Мартић имао вишак оружја наслеђен од ЈНА, које није предао Унпрофору", противно споразуму.

Прихватајући то, РФЈ-066 је нагласио да је, супротно мировном споразуму, "војска претворена у полицију и задржала је своје наоружање".

Те Мартићеве снаге 1992. су пружиле помоћ босанским Србима у пробијању посавског коридора, виталне везе са Србијом, потврдио је сведок.

Због прогона Хрвата из Книнске Крајине, Хашки трибунал је Мартића правоснажно осудио на 35 година затвора.

Станишићев бранилац поново је сведока испитивао и о пошиљкама оружја које је, у новембру и децембру 1990, у Книн допремио другооптужени Симатовић. Сведок је о томе, међутим, говорио у делу седнице недоступном јавности.

РФЈ-066 потврдио је и да је формирање српских полицијских снага у Книну 1990. било последица тога што су нове власти Хрватске 1990. у полицију примале "неквалификоване људе и криминалце". То је био отпор "усташкој власти и ношењу шаховнице на капама", рекао је он.

Станишићева одбрана наставља унакрсно испитивање РФЈ-066.

Злочини за које су оптужени Станишић и Симатовић почињени су, како тврде тужиоци, током спровођења удруженог злочиначког подухвата, чији је циљ било трајно и насилно уклањање Хрвата и Муслимана са великих делова територија Хрватске и БиХ, ради остваривања српске доминације. На челу злочиначког удружења био је, по тужиоцима, тадашњи председник Србије Слободан Милошевић.

После првог суђења, првостепено веће Хашког трибунала ослободило је, 29. маја 2013, Станишића и Симатовића кривице по свих пет тачака оптужнице.

Апелационо веће Трибунала усвојило је, 15. децембра 2015, кључне основе жалбе коју је на ту пресуду уложило Тужилаштво. Поништило је ослобађајућу пресуду и наложило да процес буде поновљен.