Миливој Петковић тврди да није крив за злочине над Муслиманима

Петковић је био заменик команданта Хрватског већа одбране (ХВО), војске самопроглашене Хрватске Републике Херцег-Босна (ХРХБ). Првостепеном пресудом, коју је Трибунал изрекао 2013, проглашен је кривим, заједно са још пет хрватских лидера, за учешће у злочиначком удружењу против Муслимана, 1993-94.

По пресуди, циљ тог удружења, на челу с председником Хрватске Фрањом Туђманом, било је успостављање "хрватског ентитета, делимично у границама Хрватске бановине из 1939. године", насилним и трајним протеривањем муслиманског становништва из осам општина у БиХ.

Сврха стварања ентитета ХРХБ, по пресуди, било је "поновно уједињавање хрватског народа", будући да је злочиначким планом било предвиђено да се он "или уједини са Хрватском, у случају распада БиХ" или остане у БиХ "с тесним везама с Хрватском".

Током данашње расправе о Петковићевој жалби на ту пресуду, његова заступница Весна Алабурић рекла је да злочини над Муслиманима током муслиманско-хрватског сукоба у БиХ нису били последица "злочиначке намере", како је утврђено пресудом, већ "резултат догађаја на терену".

Негирајући постојање злочиначког подухвата за протеривање муслиманског становништва, Алабурић је рекла да премештање цивила мањег обима, па чак и депортација, није нужно етничко чишћење.

Петковићева бранитељка рекла је и да ХВО "није нападао небрањена места" у осам општина, као и да "није било напада на цивилно становништво".

Она је оценила да је расправно веће, доносећи првостепену пресуду, "није правилно дефинисало удружени злочиначки подухват", што је, по њеном мишљењу, довољно да пресуда буде поништена.

"Није постојао удружени злочиначки подухват уклањања Муслимана, а до јуна 1993. није била промењена етничка слика у ХРХБ", рекла је Алабурићева.

Алабурић: Нужна одбрана ХВО

Оно што су судије у пресуди назвале појачавањем злочиначког подухвата, од јуна 1993, Алабурић је описала као нужну одбрану ХВО која је, пред офанзивом Армије БиХ, "изгубила територије и претила је опасност да изгуби читаву мостарску регију".

Петковићева одбрана истакла је и тезу да оснивање ХРХБ, само по себи, није било злочиначко, зато што су га предвиђали сви међународни мировни планови.

"Било каква прича о промени граница је излишна", рекла је Алабурићева, додајући да је генерал Петковић заговарао споразум између ХВО и АБиХ, које су биле равноправни делови оружаних снага БиХ.

Петковићево наређење с краја јуна 1993. да војно способни муслимански мушкарци буду разоружани и "изоловани", Алабурићева је назвала легалном и легитимном, будући да су ти мушкарци били потенцијална претња хрватским снагама.

Одбрана је негирала да је Петковић имао надлежност над логорима, попут Дретеља и Габеле, у које је ХВО, по пресуди, затварала под нехуманим условима и мучила Муслимане, а затим их протеривала.

Насупрот налазима из првостепене пресуде, Петковић, по одбрани, није био одговоран ни за артиљеријску и снајперску ватру на источни Мостар, ни за рушење Старог моста, у новембру 1993.

Да Петковић није планирао ни руководио јединицама које су починиле злочине, Алабурићева је тврдила и у вези са масовним убиством 28 цивила у селу Ступни До код Вареша 1993.

По одбрани, није била незаконита ни Петковићева заповест о упућивању ратних заробљеника на присилни рад на фронту.

У наставку расправе, на аргументе Петковићеве одбране узвратиће тужиоци.

Тужиоци: Петковић одговоран за злочине ХВО којим је командовао

Тужилаштво Хашког трибунала тврдило је данас да је Петковић оправдано осуђен на 20 година затвора због злочина над Муслиманима током рата у БиХ.

Заступници оптужбе затражили су, током расправе о жалби коју је Петковић уложио на неправоснажну пресуду, да Трибунал ту жалбу одбаци као неосновану.

Доказано је, по Тужилаштву, да је Петковић командовао јединицама ХВО које су починиле бројне злочине у свих осам општина ХРХБ и да их је у потпуности контролисао, спроводећи удружени злочиначки подухват.

На тврдњу одбране да је муслиманско становништво добровољно напуштало насеља, заступници оптужбе узвратили су да "жртве нису имале избора" зато што су "Петковићеве трупе претходно спалиле села", како је и утврђено првостепеном пресудом.

За разлику од одбране, која је Петковићево наређење из јуна 1993. о разоружавању и "изоловању" војно способних Муслимана, чак и оних који су били у ХВО, назвала законитом, тужиоци су оценили да је та наредба значила "противправно" затварање, под нељудским условима, хиљада мушкараца у логоре ХВО, попут Хелиодрома, Дретеља и Габеле, где су били мучени и терани да раде на фронту, пре него што су протерани.

Тврдњу одбране да су неки од Муслимана били припадници АБиХ, зато што је та војска прогласила општу мобилизацију, оптужба је такође побијала. "Зато што су били цивили, у односу према њима морале су се поштовати Женевске конвенције".

Петковић је, притом, имао и овлашћења над заточеничким центрима и могао је заштитити заробљене, али "то није хтео", назначили су тужиоци.

Посвећујући се тврдњи одбране да Петковић "није планирао, ни наредио злочине" у Мостару, Тужилаштво је подсетило да је првостепеном пресудом утврђено да је Петковић имао команду над јединицама ХВО које су свакодневно гранатирале источни део града, где су се склонили протерани Муслимани.

Артиљеријска јединица која је из Широког Бријега, у новембру 1993, гранатирала Стари мост у Мостару била је, по тужиоцима, под директном командом Главног штаба ХВО и Петковића.

"Петковић је 8. новембра 1993. наредио гранатирање Мостара. Један тенк ХВО намерно је гађао Стари град и Стари мост, све док није био уништен и док се, сутрадан, није срушио", аргументовали су тужиоци, позивајући се на пресуду.

"Петковић прикривао злочине"

Заступници оптужбе тврдили су и да је Петковић "прикривао злочине и правио се да их не види", уместо да је кажњавао починиоце.

Као пример, навели су да је после масакра цивила у Ступном Долу, Петковић "наредио лажну истрагу", а затим заповеднику починилаца Ивици Рајићу "помогао да под лажним идентитетом остане у ХВО".

Рајић је много касније пред Трибуналом признао кривицу за тај злочин и био је осуђен на 12 година затвора.

Петковић се исто односио и према злочинима формације Кажњеничка бојна, чије су вође Младен Налетилић-Тута и Винко Мартиновић-Штела пред Трибуналом били осуђени на 20, односно 18 година затвора.

На аргумент одбране да етничког чишћења Муслимана није било јер демографски састав општина у ХРХБ није био промењен, тужиоци су узвратили да се "карта ХРХБ променила, јер су хиљаде Муслимана биле протеране".

Чак и да етнички састав општина није био промењен на штету Муслимана, по Тужилаштву, "то не мора променити закључак из пресуде да су злочини почињени у оквиру злочиначког удружења". За закључак да је циљ злочиначког подухвата била етничка промена у корист Хрвата није нужно да тај циљ буде у потпуности постигнут, оценили су тужиоци.