Историчар Димитријевић: Недићева влада није прогонила Јевреје

Сведочећи у протесту по захтеву за рехабилитацију Недића, Димитријевић је нагласио да је главна карактеристика Недићеве владе била борба против комунизма који је у то време, како је навео, био сматран највећим злом за Србију.

Према његовим речима, српске структуре власти у окупираној држави бавиле су се само евиденцијом Јевреја и евентуалним скривањем под српским именима.

"Послове привођења логорисања и ликвидације вршили су искључиво Немци, њихова полиција и Вермахт", рекао је историчар.

Недићева влада је, како је навео, уредбе којима се одузимала имовина од јеврејских породица доносила тек 1942. и 1943. када Јевреја више није било, пошто су махом логорисани почетком окупације.

"Ово говорим јер се последњих 25 година у историографији покушава да се Србима припише учешће у Холокаусту - што је скандалозно. Инсистирам да српска влада није имала сазнања шта се дешавало у логору на Старом сајмишту. Недић није имао директну надлежност над логорима у којима су били Јевреји, нити на њихову ликвидацију, и све оно што је везано за третмана од стране Немаца", рекао је Димитријевић.

Додаје да је то једна ствар која је често пренаглашена у случају само Недића.

"Мислим да постоји тенденција негде од рата 1992. до 1995. да се Србима припише учешће у Холокаусту чак и у ситуацији када Срби и Јевреји бивају заједно ликвидирани од истог окупатора", сматра Димитријевић.

Када је у питању борба против комунизма, Димитријевић је рекао да се она спроводила пропагандом, полицијским и оружаним прогоном.

"Београдска полиција је пратила комунисте, хапсила, ислеђивала и предавала Немцима који су их одводили у логоре у Рајху", рекао је Димитријевић појашњавајући да је делатност комуниста била ширење пропаганде, напади на представнике српске владе, полиције и неколико случајева напада на Немце у Београду.

Комунисти су ван града, како је навео, деловали у оружаним одредима.

Одговарајући ба питање суда, Димитријевић је рекао да сматра да Недић није веровао у немачку идеологију и није био германофил.

"Ја мислим да је хтео да сачува Србију и да је радио у интересу српског народа", рекао је Димитријевић напомињући да је Недић 1941. постао антијугословенски настројен.

Историчар је такође детаљно сведочио о формирању Недићеве владе, полицијским одредима, деловању и ограниченим надлежностима владе у држави под окупацијом.

Иако означен као сарадник Хитлера, званични Берлин и немачки фирер нису одобравали формирање Недићеве владе националног спаса, објашањава сведок тадашње околности у Србији.  

Архив Србије доставио је досије о Милану Недићу који је тражио предлагач. Међутим, у Виши суд стигло је 277 од 1.645 страница и досије са много затамњених имена. Предлагач тражи да се открију та имена.  

"Зато што би се преко тих имена могло доћи до рецимо докумената која се односе на та лица и на осуде тих лица ако су учествовала у свим тим стварима, њихове раније изјаве и све остало", каже правни заступник предлагача рехабилитације Зоран Живановић. 

За време рочишта, испред зграде Вишег суда у Тимочкој улици окупило се више десетина присталица и противника рехабилитације.

Све време су певали партизанске и четничке песме носећи обележја једне и друге стране, док је у једном тренутку полиција спречила једног намерника да отме заставу од присталица рехабилитације.

Испред зграде је било појачано присуство полиције.

Недићеви потомци затражили су од суда да га рехабилитује, односно да поништи Уредбу Владе ФНРЈ којом је проглашен за народног непријатеља и на основу које су му одузета грађанска и имовинска права.

Милан Недић никада није био осуђен, нити је против њега подигнута оптужница.
Наводно је у притвору извршио самоубиство, а никада није објављено где је сахрањен.

Поступак по захтеву за рехабилитацију изазвао је негодовања у јавности, будући да један део грађана сматра да је Недић злочинац и да суд треба да одбије рехабилитацију, а приликом сваког рочишта испред зграде суда се скупљају присталице и противници рехабилитације.