Коначна пресуда Станишићу и Симатовићу 15. децембра

Првостепеном пресудом изреченом 29. маја 2013. Трибунал је Станишића и Симатовића ослободио кривице по свим тачкама оптужнице.

Трибунал је данас Станишићу и Симатовићу, који су на привременој слободи у Србији, наложио да се у притвор суда врате до 13. новембра, како би месец дана касније присуствовали изрицању коначне пресуде.

На првостепену ослобађајућу пресуду, тужилаштво Хашког трибунала уложило је жалбу 28. јуна 2013, захтевајући да је апелационо веће у потпуности преиначи и да Станишића и Симатовића прогласи кривим по свим тачкама оптужнице.

Тај захтев тужиоци су поновили и током расправе о њиховој жалби у јулу ове године.

Браниоци Станишића и Симатовића тада су од апелационог већа затражили да одбаци жалбу и потврди ослобађајућу пресуду.

Првостепеном пресудом, донетом прегласавањем судија, Трибунал је утврдио да Станишић и Симатовић нису криви за прогон на расној, верској и политичкој основи, убиства, депортације и присилно премештање хрватских и муслиманских цивила.

Као недоказан, већина судија одбацила је и навод оптужнице да су Симатовић и Станишић били учесници у удруженом злочиначком подухвату, чији је циљ било трајно и насилно уклањање несрба са великих делова територија Хрватске и БиХ, који би затим били укључени у уједињену српску државу.

По оптужници, на челу тог злочиначког подухвата био је тадашњи председник Србије Слободан Милошевић.

У жалби на ту пресуду, коју је потписао главни тужилац Серж Брамерц, тужилаштво оцењује да је првостепено веће погрешило у примени закона и тумачењу чињеница када је утврдило да Станишић и Симатовић нису били учесници у удруженом злочиначком подухвату.

По жалби, судије нису дале "разумно образложење" те одлуке, нити су у обзир узеле "релевантне доказе" о томе да су Станишић и Симатовић делили злочиначку намеру других учесника у том подухвату.

Тужилац Серж Брамерц жалио се и на налаз првостепене пресуде да Станишић и Симатовић нису помагали и подржавали злочине почињене над несрбима у Хрватској и БиХ зато што њихова помоћ, укључујући и слање "црвених беретки" на ратишта, није била "директно усмерена" на почињење злочина.

У жалби се оцењује да је стандард "директне усмерености" погрешно примењен - као и у правоснажној ослобађајућој пресуди генералу Момчилу Перишићу - и да одступа од дугогодишње судске праксе Трибунала.

У трећој основи жалбе, тужиоци су оценили да је погрешан и налаз из првостепене пресуде да Станишић и Симатовић нису одговорни за злочине у источној Славонији, Зворнику, Бијељини и Санском Мосту.

Изведени докази, по тужилаштву, показују насупрот томе да су "својим делима и пропустима" Станишић и Симатовић "значајно допринели спровођењу заједничке злочиначке намере" у тим општинама, преко локалне Територијалне одбране, полиције и Српске добровољачке гарде коју је предводио Жељко Ражнатовић Аркан.

Тужилаштво је у закључку жалбе затражило од апелационог већа да преиначи налазе првостепене пресуде, утврди да су Станишић и Симатовић "дали значајан допринос" удруженом злочиначком подухвату, те злодела помагали и подржавали.

По тужиоцима, жалбено веће би Станишића и Симатовића требало да прогласи кривим по свим тачкама оптужнице за прогон, убиства, депортацију и присилно премештање несрпског становништва из делова Хрватске и БиХ, 1991-95, и осуди на "примерене" казне.

Првостепеном ослобађајућом пресудом било је утврђено да су Станишић и Симатовић опремали, обучавали, финансирали, контролисали и на ратишта у Хрватској и БиХ слали "црвене беретке" - које су касније прерасла у Јединицу за специјалне операције СДБ.

Та јединица је заједно са Српском доборовољачком гардом Жељка Ражнатовића Аркана, милицијом САО Крајине и другим снагама "починила злочине депортације и присилног премештања на бројним локацијама у Хрватској и БиХ", налаз је пресуде.

Расправно веће је, такође, утврдило да су те формације и "шкоприони" "починили велики број убистава Хрвата, Муслимана и других несрба у Хрватској и БиХ".

По пресуди, "црвене беретке" су починиле убиства и депортације у Босанском Шамцу, те присилно премештање несрба у Добоју у пролеће 1992, али Станишић и Симатовић јединицом нису "управљали" у тим операцијама, иако су њено учешће "организовали". Оптужбу за злочине у источној Славонији, Зворнику, Бијељини и Санском Мосту, судије су одбациле као недоказану.

Првостепено веће је, већином гласова, закључило да је "разумна могућност" да су, упућујући "црвене беретке" ван Србије, Станишић и Симатовић имали "ограничену намеру... успостављања и одржавања српске контроле над великим деловима Хрватске и БиХ".

Пресудом је утврђено да није доказано да су Станишић и Симатовић "управљали" Ражнатовићевом СДГ, ни "шкорпионима" и другим паравојскама које су чиниле злочине, већ да су са њима имали "мање значајне везе".

Станишић и Симатовић ослобођени су кривице и за стрељање шест младића Муслимана из Сребренице, које су 16. јула 1995. починили припадници "шкорпиона", снимивши убиство.

За милицију САО Крајине, која је "депортовала између 80.000 и 100.000 Хрвата" и починила бројна убиства, првостепена пресуда утврдила је да су је Станишић и Симатовић подржавали током целог сукоба и да су морали знати за намеру лидера САО Крајине Милана Мартића да "депортује несрбе".

То и утврђена чињеница да су у Крајини 1992. први камп за обуку специјалаца успоставили Капетан Драган, Драган Филиповић и Живојин Ивановић, блиски оптуженима, по пресуди, међутим, није довољна за успостављање индивидуалне кривичне одговорности Станишића и Симатовића.

По пресуди, "црвене беретке" су касније сличне логоре формирале на Фрушкој Гори, одакле су одлазиле у операције у источној Славонији; код Илока, одакле су пошли у акцију у Босанском Шамцу, као и на планини Озрен, одакле су кренуле у Добој.

Будући да су Станишић и Симатовић, по оптужници, били индивидуално кривично одговорни за те злочине као учесници у наводном удруженом злочиначком подухвату, веће је размотрило да ли су они делили "злочиначку намеру" тог подухвата и закључило је да, по расположивим доказима, нису.

Оптужбу да су Станишић и Симатовић били "канал комуникације" између Милошевића и других учесника у удруженом злочиначком подухвату - Радована Караџића, Ратка Младица, Милана Мартића, Горана Хаџића, Милан Бабић - расправно веће је одбацило као недоказану, иако су они имали директне и бројне контакте.

"Станишић је деловао као веза, у најмању руку, између Милошевића и Мартића, као и Милошевића и Караџића. Међутим, докази показују да је постојао и регуларан директан контакт између Милошевића, Мартића, Караџића и Бабића", утврдило је веће.

За Симатовића, првог команданта "црвених беретки", пресудом је закључено да су операције у којима је учествовао "биле војне акције усмерена на непријатељске снаге" и да није доказано да су у тим злочинима почињени злочини.

Разматрајући да ли су Станишић и Симатовић својом подршком "црвеним береткама" у операцијама у Босанском Шамцу и Добоју, помогли и подржавали почињење злочина, судије су закључиле да је њихова подршка "била усмерена ка успостављању и одржавању српске контроле над тим подручјима", а не директно на чињење злодела.

Станишић и Симатовић пуштени су на слободу 30. маја 2013. и вратили су се у Србију.

Њих су ухапсиле власти Србије током операције "Сабља" после убиства премијера Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године. Станишић је пребачен у Хаг 11. јуна, а Симатовић 30. маја те године.

У првом појављивању пред судијом, обојица су изјавили да нису криви.

Суђење је почело, после једног неуспешног покушаја, у јуну 2009, а извођење доказа завршено је 17. септембра 2011. Тужиоци су пред судије извели 62 сведока, а у одбрану оптужених исказ су дала 33 сведока.

Више пута пре и током процеса, Трибунал је оптужене пуштао на привремену слободу.