Осуђена Флоранс Артман

Хашки трибунал осудио је бившу представницу некадашње главне тужитељке Карле дел Понте, Флоранс Артман на новчану казну од 7.000 евра, прогласивши је кривом за непоштовање суда јер је објавила две поверљиве одлуке суда из процеса против Слободана Милошевића.

Судско веће председавајућег Баконе Молотоа из Јужне Африке утврдило је да је Артманова, објављивањем тих одлука у књизи "Мир и казна" и једном тексту, "намерно и вољно ометала спровођење правде" и тиме починила кривично дело непоштовања суда.

"Веће је утврдило да је оптужена у својој књизи и тексту објавила садржај две одлуке које су у то време биле поверљиве и тај статус имају и данас", рекао је судија Молото.

Према пресуди, Артманова је за поверљив статус одлука пред Трибуналом знала, тим пре што ју је на то упозорио и Секретаријат суда, али је, упркос томе, одлучила да их објави, иако је као бивша портпаролка била свесна шта то значи.

Судије су назначиле да поступци Артманове могу угрозити сарадњу држава са Трибуналом и нарушити поверење јавности у Трибунал.

Као олакшавајућу околност, Судско веће је узело у обзир то што је део информација из књиге Артманове већ био објављен, као и то што "књига није била комерцијални успех".

Хронологија случаја Артман

Артманова је од 2000. до 2006. године била представница за штампу тадашње главне тужитељке Трибунала Карле Дел Понте.

После одласка са дужности, Артманова је у својој књизи и једном тексту тврдила да су одлукама "судије Хашког трибунала учествовале у прикривању кључних докумената о умешаности СР Југославије у геноцид у Сребреници тако што су одбиле да скину ознаку поверљивости са записника Врховног савета одбране (ВСО) које је Београд доставио Трибуналу на суђењу Милошевићу".

У књизи "Мир и казна" и чланку под насловом "Прикривени кључни докази о геноциду" Артманова је тврдила да су Судско и Жалбено веће Трибунала у поступку против Милошевића погрешили када су одобрили захтев власти СРЈ да записници ВСО на суђењу Милошевићу буду коришћени у редигованој верзији због заштите националних интереса СРЈ.

Београд је, по Артмановој, касније то искористио да спречи употребу записника у процесу пред Међународним судом правде по тужби БиХ против СРЈ због наводног геноцида.

Међународни суд правде је у пресуди, изреченој у фебруару 2006. године СРЈ прогласио одговорном што није спречила геноцид у Сребреници, али не и за сам геноцид.