Пашић: Није било протеривања Муслимана

У наставку суђења Радовану Караџићу пред Хашким трибуналом, сведок одбране Радомир Пашић изјавио је да су Муслимани, у лето 1992. године, добровољно напустили Босански Нови, негирајући оптужбу да су их протерале српске власти.

Тадашњи председник Републике Српске, Радован Караџић оптужен је за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, који је укључивао незаконито притварање, злостављање, убиства и присилно премештање хиљада цивила.

Пашић, ратни председник СО Босански Нови и председник кризног штаба Српске демократске странке, рекао је да је муслиманско становништво отишло из те општине на сопствени захтев, "из политичких, безбедносних и економских разлога".

Захтев Муслимана властима да им омогуће да оду, Пашић је, како је изјавио, "сматрао најбољом опцијом".

Муслимани су, претходно, у мају 1992. године, према сведоку, "игнорисали" позив да предају нелегално наоружање, због чега су их цивилна и војна полиција приводиле на локални фудалски стадион, "услед недостатка простора".

Они који "нису били опасни" ослобођени су, а други су задржани ради истраге. Пашић је потврдио да су српске паравојне формације причињавале проблеме властима, које их нису позвале, као и да је знао за рушење џамија у Босанском Новом, али не и ко је то учинио.

Пешић негирао да је поставио ултиматум

Тужитељка Ен Садерленд, цитирајући документе, суочила је Пашића с тврдњом да је он прво поставио ултиматум Муслиманима да предају оружје, а затим, када су они то урадили, наредио да се њихова села нападну.

Заступница оптужбе то је поткрепила документом ЈНА у којем је "мајор Зељаја" вође Срба у Босанском Новом, због тога, назвао "потпуно лудим екстремистима".

Пашић је то негирао, тврдећи да је кризни штаб позвао све паравојске да положе оружје, а не само Муслимане. Офанзива на муслиманска села била је, како је рекао, последица напада на војну полицију.

"Ја ту наредбу нисам дао, нити сам то могао да наредим", рекао је Пашић, истичући да "не зна откуд мајору Зељаји такав став".

Потврђујући да власти нису могле да заштите несрпско становниство, Пашић је рекао да су "велики проблем представљале паравојне формације које нису биле под контролом".

"Кризни штаб је рекао да не може несрпском становништву дати гаранцију да ћемо обезбедити њихову имовину, њихове куће, па, на крају и њихове животе. Нисмо им то могли гарантовати. Зато су Муслимани тражили да оду", посведочио је Пашић.

Нагласио је да "легалне власти ни у једном моменту нису имале вољу да се неко на силу отера са свог огњишта", нити је ико несрбима "претио или примењивао силу".

Муслимани су - "свесни целокупне ситуације у БиХ" - зато, по Пашићу, тражили да се "привремено иселе док се ратна опасност не смири".

Циљ кризног штаба није био терање Муслимана

Заступница оптужбе, сведоку је, затим, предочила захтев са састанка шефова седам српских општина у региону, 7. јуна 1992. године, да "Муслимани и Хрвати напусте" ту територију, док њихов број не буде смањен на подношљив ниво.

Пашић је одговорио да се "не сећа" да је био на том скупу. "Ви нама стално спочитавате да смо хтели да отерамо Муслимане. То није био циљ ни кризног штаба, ни општинских власти", рекао је сведок.

Пашић је при свом исказу остао и пошто му је тужитељка Садерленд цитирала сведочења муслиманских представника, али и званичника Унпрофора, с којима је у лето 1992. године он преговарао, да Муслимани нису Босански Нови напустили својом вољом.

"Ми смо само посредовали у жељама које су Муслимани имали", одговорио је Пашић, напомињући да Караџић и други лидери на Палама ништа о томе нису знали зато што су везе биле прекинуте.

Суђење ће бити настављено сутра, исказом следећег Караџићевог сведока. Караџић је оптужен и за геноцид у Сребреници, терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада у узимање припадника Унпрофора за таоце, 1992-95. године.