Одбрана: Лукић није био командант полиције на Косову

У завршној речи, бранилац Бранко Лукић је оценио да Штаб МУП-а Србије у Приштини, на чијем је челу био Сретен Лукић, није планирао антитерористичке операције на Косову, нити је имао команду ни ефективну контролу над полицијским јединицама које су учесвовале у акцијама.

Тврдњи оптужбе да је генерал Лукић био "највиши постављени полицијски официр на Косову", одбрана се супротставила сугестијом да су о употреби полиције одлучивали генерали Обрад Стевановић, помоћник министра унутрашњих послова и командант Посебних јединица полиције, и Драган Илић, тадашњи начелник Управе криминалистичке полиције МУП Србије.

Планове за операције израђивала је, по Лукићевој одбрани, команда Приштинског корпуса Војске Југославије и достављала локалним СУП-овима и заповедницима Посебних јединица полиције, а не штабу МУП у Приштини.

"Ниједан план за заједничку акцију ВЈ и МУП није израђен у Штабу МУП-а...Ни Тужилаштво, ни одбране генерала ВЈ то нису доказале и нико није видео такав план, зато што га нема", казао је бранилац.

Према одбрани, чак и да је имао овлашћење да командује полицијом на Косову - а није га имао - Лукићев штаб то није могао да чини, зато што је са јединицама на терену био повезан само преко курира.

"Штаб, а ни Лукић, нису имали ефективну контролу над јединицама, нити су могли да покрећу дисциплинске, прекршајне, ни кривичне поступке против полицајаца", тврдио је адвокат Лукић.

Негирајући да је оптужени Лукић учествовао у прикривању злочина пребацивањем тела стотина албанских жртава са Косова у Србију, заступник одбране је рекао да је кључни сведок оптужбе Божидар Протић, возач камиона који је транспортовао лешеве, "безочно лагао" да му је упутства давао Лукић и да су уопште разговарали.

Други Лукићев бранилац Дејан Иветић тврдио је да оптужба није доказала одговорност оптуженог полицијског генерала за масовна убиства албанских жена и деце у Ђаковици и Сувој Реци, крајем марта 1999.

Адвокат Иветић је сугерисао да су оба злодела починили мештани из личних разлога и под утицајем алкохола и дроге, а не по било чијем наређењу или у својству припадника МУП Србије. Уз то, одбрана је тврдила и да Лукић није за те злочине ни знао, те да му се не може на терет стављати да их није спречио или казнио починиоце.

Одбрана генерала Лукића је као "бесмислену" оповргавала и тезу тужилаца о "заједничком злочиначком подухвату" чији је циљ била "промена етничке равнотеже на Косову" прогоном Албанаца како би била обезбеђена "трајна српска контрола" над покрајином.

"По Тужилаштву, следило би да је Албанаца - пошто је једна трећина протерана - било само пет пута више од Срба уместо осам пута више као пре рата...Каква је то промењена равнотежа у корист Срба", упитао је бранилац Лукић.

Као доказ да "злочиначког подухвата" није било, одбрана је навела и тврдњу да је до покретања албанског становништва доказило у подручјима где је деловала ОВК, иако би српским снагама, да су имале такву намеру, било лакше да цивиле помере тамо где није било албанске паравојске.

Пошто Лукићева одбрана оконча завршну реч, по одлуци судског већа, додатне аргументе против оптужених изнеће тужилац Том Ханис.