Станишићу и Жупљанину по 22 године затвора

Високи полицијски званичници Републике Српске Мићо Станишић и Стојан Жупљанин осуђени су пред Хашким трибуналом на по 22 године затвора на основу оптужнице која их терети за прогон Муслимана и Хрвата током рата у БиХ 1992. године.

Станишић, ратни министар унутрашњих послова Републике Српске, и Жупљанин, начелник регионалне полиције у Бањалуци, криви су, према речима судије Бартона Хола, за убиства, прогон и мучење Муслимана и Хрвата у БиХ од априла до децембра 1992.

Они су такође проглашени кривим за њихово противправно затварање, држање у нехуманим животним условима, депортовање, пљачку њихове имовине, уништавање градова и села и наметање и одржавање рестриктивних мера за несрпски живаљ на територијама, како је судија рекао, планиране српске државе.

Хашки трибунал је утврдио да Станишић није крив за истребљење Муслимана и Хрвата, што му се такође стављало на терет, као и Жупљанину, који је и за то дело осуђен.

Кривична дела за која су Станишић и Жупљанин осуђени у оптужници су квалификована као злочини против човечности и кршење закона и обичаја рата.

Према оцени судског већа, Жупљанин је био кључна фигура у блокади Бањалуке; његове јединице су разоружавале Муслимане и Хрвате док је он, иако је био дужан, одбијао да им пружи било какву заштиту.

Хашки трибунал је утврдио да Жупљанин знао за злочине које су починиле јединице под његовој надлежности, али није предузео никакву истрагу, па је чак и штитио злочинце.

Према пресуди, утврђено је да је издавао наређења да се закон поштује, али да су та наређења била неефикасна. Такође је утврђено да је знао за логоре у којима су држани грађани несрпске националности, као и за лоше услове у њима, за злоупотребе и окрутна поступања.

Суд је такође нашао да је Жупљанин, ван сваке сумње, допринео плану да се несрпско становништво уклони са територија БиХ планиране будуће српске државе.

Станишић био обавезан да штити цивиле

За Мића Станишића је утврђено да је био у блиским односима с председник Републике Српске Радованом Караџићем и другим учесницима, како је речено, удруженог злочиначког подухвата, чији је циљ био успостављање српске државе и уклањање становништва несрпског порекла са те територије.

Иако је био министар унутрашњих послова Републике Српске, Станишић, према речима судије, није штитио цивилно становништво несрпског порекла, иако му је то била обавеза.

Утврђено је да је издавао наредбе да се цивили штите, али и да није чинио ништа како би обезбедио да се та наређења спроведу, односно да се не крше, иако је имао овлашћења за то.

Суд је оценио и да је полиција Републике Српске одлучујуће учествовала у остваривању циљева удруженог злочиначког подухвата, а то је стварање српске државе и уклањање несрпског становништва са планиране територије те државе.

У мају прошле године, у завршној речи у овом поступку, тужиоци су затражили да Станишић и Жупљанин добију доживотне затворске казне.

Одбрана је током поступка сугерисала, не негирајући постојање злочина из оптужнице, да су за те акте одговорни починиоци који су били под командом локалних кризних штабова у општинама попут Приједора, и да Станишић и Жупљанин над њима нису имали ефективну контролу.

Насупрот заступницима оптужбе, одбране су тврдиле да оптужени нису били на време обавештавани о злоделима и да су, када би за њих сазнали, чинили све што су могли да истрага буде спроведена, а починиоци кажњени.

Суђење Станишићу и Жупљанину у Хагу почело је 14. септембра 2009. Станишић се добровољно предао Трибуналу у марту 2005, а до почетка процеса и више пута током суђења био је на привременој слободи у Србији. Власти Србије ухапсиле су Жупљанина у јуну 2008. у Панчеву и изручиле га у Хаг.