Изрицање пресуда Жупљанину и Мићу Станишићу

Првостепена пресуда бившим високим полицијским званичницима Републике Српске Мићу Станишићу и Стојану Жупљанину, оптуженим за прогон Муслимана и Хрвата током рата у БиХ 1992. године, требало би да буде изречена у Хашком трибуналу.

Ратни министар унутрашњих послова РС Станишић и начелник регионалне полиције у Бањалуци, Жупљанин, оптужени су за убиства, прогон, мучење и истребљење Муслимана и Хрвата у БиХ од априла до децембра 1992. Та кривична дела у оптужници су квалификована као злочини против човечности и кршење закона и обичаја рата.

У завршној речи, тужиоци су, у мају прошле године, затражили да судије проглесе кривим Станишића и Жупљанина и изрекну им казну доживотног затвора. Одбране су затражиле да оптужени буду ослобођени, тврдећи да њихова кривица током суђења није била доказана.

Тужитељка Џоана Корнер оценила је у завршној речи да је казна доживотног затвора "једино примерена" за оптужене који су 1992. одлучили да "противно својој дужности да заштите грађане" несрпске националности одлучили да учествују у прогону тих истих грађана.

Станишић и Жупљанин били су, како је прошлог маја нагласила тужитељка, "потпуно посвећени" удруженом злочиначком подухвату чији је циљ било трајно и насилно уклањање Муслимана и Хрвата са великих делова територије БиХ, који би, по плану, ушли у нову српску државу.

Описујући убиство око 200 муслиманских заробљеника на превоју Корићанске стијене на планини Влашић, 21. августа 1992. године, тужитељка је подвукла да тај злочин "обједињава" све друге наведене у оптужници зато што су жртве били Муслимани из села у околини Приједора које су српске снаге напале и освојиле, а мештане затим затвориле у логоре у околини града.

Премда су били одмах обавештени о злочину, Станишић и Жупљанин нису учинили ништа да се починиоци ухапсе и казне, упркос томе што су лако могли сазнати ко су они, тврдила је заступница оптужбе.

Одбрана: Кривица није доказана

Одбране Станишића и Жупљанина тврдиле су, насупрот тужиоцима, да кривица оптужених није доказана током суђења, негирајући постојање удруженог злочиначког подухвата за прогон несрба.

"Такав удружени злочиначки подухват није постојао. Ако и јесте постојао, Станишић није био члан, није имао свест о њему, нити га је подржавао. Напротив, ако је тај подухват постојао, Станишић је својим поступцима ометао његово спровођење", рекао је бранилац првооптуженог Слободан Зечевић.

Сличне аргументе изложили су и Жупљанинови браниоци Драган Крговић и Александар Алексић.

Не негирајући да су злочини из оптужнице били почињени, обе одбране су, међутим, сугерисале да су за њих одговорни починиоци који су били под командом локалних кризних штабова у општинама попут Приједора и да Станишић и Жупљанин над њима нису имали ефективну контролу.

Насупрот заступницима оптужбе, одбране су тврдиле да оптужени нису били на време обавештавани о злоделима и да су, када би за њих сазнали, чинили све што су могли да истрага буде спроведена, а починиоци кажњени.

Суђење Станишићу и Жупљанину у Хагу почело је 14. септембра 2009. Станишић се добровољно предао Трибуналу у марту 2005. године, а до почетка процеса и више пута током суђења био је на привременој слободи у Србији. Власти Србије ухапсиле су Жупљанина у јуну 2008. у Панчеву и изручиле га у Хаг.