Одбрана тражи слободу за Симатовића

Одбрана бившег помоћника начелника Службе државне безбедности Србије Франка Симатовића Френкија затражила је пред Трибуналом у Хагу ослобађање Симатовића, тврдећи да тужиоци нису доказали оптужбе за злочине над несрбима током ратова у Хрватској и БиХ, 1991-95. године.

"Симатовић није учинио ниједан злочин и није помогао извршење ниједног злочина. Одбрана је уверена да постоје сви разлози да претресно веће донесе ослобађајућу пресуду и верује да ће оно то учинити кад размотри све доказе", рекао је на крају завршне речи бранилац Владимир Петровић.

Наглашавајући да се Симатовић "бавио обавештајним радом" који подразумева "рад ван граница земље" и "контакте са разним особама", бранилац Петровић је рекао да Симатовић никада није учинио ништа противно закону и правилима СДБ Србије.

Симатовић је, заједно с тадашњим шефом СДБ Србије Јовицом Станишићем, оптужен за прогон, убиства, депортацију и присилно премештање хрватских и муслиманских цивила.

Та кривична дела су у оптужници квалификована као злочини против човечности и кршење закона и обичаја ратовања.

Тужилаштво је прекључе затражило да Станишић (62) и Симатовић (62) буду проглашени кривим по свим тачкама оптужнице и кажњени доживотним затвором.

Тврдећи да Симатовићева кривица није доказана ван разумне сумње, бранилац Михајло Бакрач оценио је да је главни доказ тужилаштва био Симатовићев говор маја 1997. на прослави Јединице за специјалне операције (ЈСО) у Кули, пред тадашњим председником Србије Слободаном Милошевићем и Станишићем.

Тај говор, у којем је Симатовић рекао да је ЈСО основана у мају 1991. године, те прецизирао да је њених "5.000 припадника", обучавано у "23 логора", ратовало на "50 локација" широм Хрватске и БиХ - бранилац Баркач назвао је "претераним, преувеличаним признањем СДБ".

Снимак свечаности из Куле, до тада тајан, тужиоци су први пут приказали на суђењу Милошевићу пред Трибуналом.

По оптужници, ЈСО је био завршни облик паравојне формације "црвене беретке" коју су основали и контролисали Станишић и Симатовић. Она је током ратова Хрватској и БиХ починила многе злочине над несрбима.

Ти злочини, како тврде тужиоци, почињени су у оквиру удруженог злочиначког подухвата уклањања несрпског становништва са територија за које је било планирано да уђу у уједињену српску државу.

Бранилац Бакрач је нагласио да су наводи Симатовићевог говора "у општем раскораку с доказима" изведеним током суђења.

Говор је, по одбрани, био последица настојања СДБ Србије да, после Дејтонског споразума, преувелича "своју улогу у конфликту". Наводи из тог Симатовићевог говора су "нетачни, а улога СДБ Србије је предимензионирана".

"То што је Симатовић, читајући говор за који не знамо ко га је саставио, употребљава 'ми смо', не значи да је он на било који начин, посредно или непосредно, учествовао у тим активностима. Франко Симатовић није синоним за СДБ Србије, а СДБ Србије није синоним за Франка Симатовића", рекао је бранилац Бакрач.

Као недоказан, одбрана је одбацила и навод оптужнице да је Симатовић био учесник удруженог злочиначког подухвата који је предводио председник Србије Милошевић.

Адвокат Бакрач тврдио је да Симатовић није лично срео Милошевића пре свечаности у Кули 1997. године.

Одбрана: Симатовић тражио хапшење Васиљковића 

Навод оптужбе да је Симатовић у пролеће 1991. године послао у Книнску крајину Драгана Васиљковића, званог Капетан Драган, да организује први логор за обуку "црвених беретки", одбрана је побијала цитирајући извештај у којем је Симатовић тражио Васиљковићево хапшење због веза са страним обавештајним службама.

Нападе на насеља у Хрватској и БиХ током којих су, по оптужби, паравојне снаге под контролом Станишића и Симатовића прогониле несрбе, чинећи злочине, одбрана је настојала да прикаже као акције ЈНА или Војске Републике Српске, тврдећи да су паравојске биле у њиховом саставу.

За "Шкорпионе" који су јула 1995. године, код Трнова, убили шесторицу младих муслимана из Сребренице и то снимили, Симатовићев бранилац Бакрач рекао је да "не могу бити доведени у везу са СДБ Србије" само зато што су "на амблему имали мач и четири оцила".

Снимак убиства, први пут приказан на суђењу Милошевићу у Хагу, увршћен је међу доказе против Станишића и Симатовића.

Исти аргумент одбрана је употребила побијајући повезаност Српске добровољачке гарде Жељка Ражнатовића Аркана са српском тајном полицијом.

Одбрана: Напади "тигрова" на позив лидера РС

Напади Арканових "тигрова" на Бијељину и Зворник с пролећа 1992, по браниоцу Петровићу, уследили су на позив локалних Срба и лидера РС, а у оквиру ЈНА.

"Биљана Плавшић сама је рекла да је она режирала догађаје у Бијељини", рекао је Петровић.

"Шешељевом политичком пропагандом", Симатовићев бранилац назвао је доказ тужилаштва - телевизијску изјаву Војислава Шешеља у којој је рекао да је напад на Зворник организовао Симатовић.

Ту изјаву, подсетио је Петровић, Шешељ је дао када је био у сукобу с Милошевићем. Расправно веће председавајућег Алфонса Орија (Алпхонс Орие) пресуду ће изрећи накнадно.

Станишића и Симатовића ухапсиле су власти Србије током операције Сабља после убиства премијера Зорана ђинђића, 12. марта 2003. године.

Станишић је пребачен у Хаг 11. јуна, а Симатовић 30. маја те године.

У првом појављивању пред судијом, обојица су изјавила да нису криви. Суђење је, после једног неуспешног покушаја, почело јуна 2009, а извођење доказа завршено је 17. септембра 2011.

Тужиоци су пред судије извели 62 сведока, а одбрана 33. Више пута пре и током процеса, Трибунал је оптужене пуштао на ривремену слободу.