Сведоци о животу Срба у Сарајеву

Два сведока одбране Радована Караџића, оптуженог за терорисање становништва Сарајева у рату у БиХ 1992–1995, описала су пред Хашким трибуналом живот Срба у том граду у том периоду.

Сведоку Радојки Пандуревић, која је четири године била притворена у логору Силос у сарајевском насељу Тарчин, расправно веће није, међутим, дозволило да сведочи о томе шта је тамо преживела, зато што то није предмет процеса.

Пандуревићева, која је била одборница Српске демократске странке у Скупштини општине Хаџићи, изјавила је да је 26. маја 1992. у свом оближњем селу била ухапшена, после напада муслиманских снага.

У логору Силос је, како је посведочила, провела четири године и ослобођена је 1996. пошто се њена кћерка срела с тадашњом високом представницом УН за људска права Елизабет Рен. Још 42 особе српске националности биле су у то време притворене у Силосу, прецизирала је Радојка Пандуревић.

Као једини разлог хапшења, навела је рад у СО Хаџићи и што је била чланица СДС-а и Српкиња.

Одговарајући на питања заступнице оптужбе, Пандуревићева је прво изјавила да су Муслимани из Хаџића отишли добровољно, да би, пошто су јој предочени докази да су их у затвор Кула спровеле српске снаге, рекла да "нема сазнања о томе".

Описујући живот преосталих Срба у насељу Пофалићи, сведок одбране Ангелина Пикулић изјавила је да се "била као талац у сопственој кући", зато што није могла никуда да иде без дозволе, како је рекла, "Алијиних полицајаца" који су били у њеној гаражи.

Пикулићева је изјавила и да је била ухапшена, заједно са болесним мужем, "зато што смо остали у Пофалићима и зато што је био напад Алијине војске на Пофалиће, 16. маја 1992.

"На Пофалићима није било српске војске, само Срби који су бежали у папучама и с ташницама", рекла је Пикулићева, објашњавајући да она није могла да оде из куће због бројне родбине, међу којом је била и снаја Муслиманка с бебом.

Муслимански војници су је, како је рекла, одвели до оближње пољане и питали да ли зна људе који су на њој лежали убијени и рањени.

"Једном је рука била одсечена и рекао ми је: 'Гино, спашавај.' Ја нисам то могла гледати. Могу да кажем сада ко је све изгинуо тамо", изјавила је Пикулићева.

Рекла је и да је на путу ка својој викендици на Хуму видела "главу на коцу", без тела, коју је затим сахранила "у пластичној кеси".

Она је тврдила и да је пред вратима своје куће, кад се вратила, "видела Алију Изетбеговића који је својој војсци рекао: 'Немојте само говорити колико сте побили'".

После хапшења, Пикулићева и њен муж били су испитивани у насељу Велешићи, а један од војника њеном мужу је "ударио два шамара".

Радојка Пандуревић, сведок, рекла је и да је муслиманске полицајце касније "молила да јој дозволе да с мужем изађе на Грбавицу", али да су они то дозволили само њеном мужу, који је умро 1993. "Молила сам их да ме пусте да одем на сахрану, нису ми дали".

У унакрсном испитивању, заступница оптужбе подсетила је сведока Радојку Пандуревић да у изјави коју је дала 1995. није спомињала да је видела Алију Изетбеговића пред својом кућом. Она је тврдила да јесте, али је Караџићева одбрана прихватила да није.

Суђење Караџићу биће настављено сутра, исказом сведока Николе Мијатовића, који је током рата у БиХ био официр Војске РС. Оптужница Караџића терети и за геноцид у Сребреници; прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ и узимање "плавих шлемова" УН за таоце, 1992–1995.