Ситниш злата вредан

Иако се годинама у промету не могу наћи кованице мање од једног динара, приликом наплате робе на рачунима и даље динар вреди 100 пара. Како грађани никада не добију кусур који је у том распону, а налази се готово на сваком рачуну, Народна банка Србије препоручује систем заокруживања рачуна, који се по правилу у трговини заокружује навише.

Грађани Србије не могу да воде рачуна баш о свему. Посебно не маре за кусур у металу.

Пре тридесетак година домаћице су имале искључиво новчанике на преклоп и са мало ситнине доносиле пуне кесе са пијаце. Данашњи дизајнери чак и не предвиђају место у новчанику за сићу већ само за документе и платне картице.

Тренутно је у оптицају 406 милиона кованица од једног до двадест динара, што чини свега 1,25 одсто укупне новчане масе.

Међутим производња једног динара је од 2003. године, када је коштала око два динара у наредне две године поскупела на два динара и 58 пара, да би на крају прошле године ковање једног динара коштало три динара и педесет пара.

Бацање пара 

Зато невраћање кованица којима је истекло важење попут оних из доба Савезне Републике Југославије представља бацање пара.

"У незамењеној количини кованог новца садржано је 1.841 тона метала, који је по ценама на берзи 31. децембра прошле године коштао 1,5 милијарди динара. По садашњим проценама, 60 милиона комада годишње било би довољно да пет година кујемо новац без додатног улагања", каже генерални директор трезора НБС Блаженка Робовић.

Номинална вредност невраћених кованица је око 6,5 милиона евра док је откупна вредност метала дупло већа, па се поставља питање да ли неко прави нелегални бизнис.

"Сигурно је кажњиво и забрањено. Не знам да ли се неко од инспекцијских органа икада бавио том темом. Постоје ли неки откупни пунктови кованог новца и шта се дешава нисмо упознати", каже Робовићева.

У кусур и непостојећи новац, спадају и децимале на рачуну у парама. Трговци рачун са последње две цифре до педест пара морају да заокруже наниже, док децимале од 51 до 99 пара могу да заокруже на динар.

Тако ћете на рачунима на већини производа видети 90 пара што значи динар по артиклу иде трговцима, док то не могу да предвиде кад обрачунавају робу која се мери.