Три деценије од деда Аврамовог супердинара – био је јак као немачка марка

Те 1993. године за свежањ највреднијих новчаница од 500 милијарди динара могла је да се купи гумица за косу. Што је било више нула на новчаницама, то су оне мање вределе, а често су биле и бачене на улицу.  

Драгослав Аврамовић је 24. јануара 1994. године, као нови гувернер Народне банке СРЈ, представио нови динар, и прекинуо геометријску прогресију хиперинфлације, која је од свих грађана направила "милијардере“.  

Детињство у хиперинфлацији

У сећању професора Велимира Лукића из тинејџерских дана је слика времена коју памте генерације грађана. 

"Да будем искрен, сетим се свега онога што бих жарко желео да заборавим. Био сам све до тог времена млад, можда ту негде тинејџерско доба", сећа се Лукић.

А памте се дилери девиза, продаја бензина на улицама, несташица основних животних производа, дуги редови за млеко и хлеб, много шверцоване робе, много неформалних радњи на отвореном, најчешће на обичним картонским кутијама, сива економија, пирамидалне банке.

"И наравно, сећам се дебелих новчаника и изобиља новчаница за које није могло богзна шта да се купи", подсећа професор.

Како се све распало

Та трећа хиперинфлација покренула је и распад СФРЈ.

Лукић наводи да хиперинфлација није дошла баш ниоткуда, већ да смо тада 1989. године у бившој земљи имали стопу инфлације од преко 1.200 процената.

Такође, осамдесетих година су били заоштрени односи међу бившим републикама, паралелно с кризом враћања јавног иностраног дуга. Неке  бивше републике сматрале су да несразмерно више треба да врате, првенствено Словенија и Хрватска.

"То је долило гориво на њихову одлуку на путу ка оцепљењу, а чини ми се да се ми нисмо снашли у то време, да нисмо уочили да почиње нова епоха у историји Европе са Берлином без граница. Ми смо имали нестанак једне југословенске привреде, која је била релативно високо интегрисана", објашњава Лукић.

Крах је, додаје, био скоро па неминован, а никад не треба сметнути с ума да је економија тада више личила на ратну него на мирнодопску економију.

Штампање пара

Истиче да свега тога не би било да није било и штампања пара.

"Ви не можете да штампате паре, може само да штампа централна банка. И када она то чини, не чини то без разлога. Најчешћи разлог јесте тај да је држави неопходно да покрије високе државне трошкове, да она нема други начин да то уради. Један регуларан начин јесте да се повећају порези", објашњава професор.

Каже да и сада замишља празну производњу без ресурса, празне продавнице и пуне новчанике, због тога што се тај новац штампа да би људи примили плате и пензије.

Тада смо имали новчаницу од 500 милијарди, никада већа није одштампана на свету, а њена вредност је била никаква.

"Држава би банкротирала да није штампала новац. Можете замислити ситуацију у којој држава не може да исплати плате и пензије, да нема средстава за покриће других издатака. Можда делује запањујуће, али је крајем 1993. године око 90 одсто државних прихода долазило управо путем штампања новца", истиче Лукић.

Деда Аврам спаситељ динара

Лукић наводи да је 1992. године био један безуспешан програм.

У Јануару 1994. године, месечна инфлација била је 313 милиона одсто, а земља на ивици краха. И, појавио се деда Аврам.

"Коначно долази програм решења. Уведен је нови конвертибилни динар са фиксним паритетним курсом у односу на немачку марку, један према један. Привреда је добила здрав и стабилан новац, девизне резерве су допуњене у међувремену и обезбеђивале су ту потпуну конвертибилност", истиче професор.

Наглашава и да су све шпекулативне активности, како у финансијској сфери, манипулације са жиралним новцем, штицовање девизног курса, шпекулације, повлачење робе из продавница, чување робе, продавање само за чврсту валуту, одједанпут постале или немогуће или у потпуности неисплативе. Ниво производње се за непуна три месеца 1994. вратио на ниво из јуна 1993. године.

Од јула 1994. године више није била дефицитарно финансирана од Народне банке Југославије.

"А и држава је то учинила са своје стране, морамо да признамо. Разлике међу платама, ти распони нису били значајни. Дакле, друштво се некако смирило и вратило се на неки нормални колосек и нормални начин функционисања", наводи професор. 

Зашто је смењен чувар динара

Спаситељ националне валуте Драгослав Аврамовић је ипак 1996. године смењен са своје позиције, гувернера Народне банке, и онда је опет кренуо крах динара. 

Одлазећи, за скупштинском говорницом поручио је: "Ја не желим да штампам новац!"

"Избор је био следећи, или ће деда Аврам да остане упамћен у историји као непоколебљиви бранилац монетарне стабилности и општег интереса, или ће прихватити да и даље буде гувернер и да гледа како се пред његовим очима урушавају резултати онога програма који је он поставио", оцењује Лукић. 

После тога динар полако почиње да клизи, а дивљи улични курс већ одавно је био много важнији од оног званичног.

Курс је најпре коригован на 3,3 уместо 1:1, да би једна марка крајем 1998. године вредела шест динара, а већ 1999. године за једну немачку марку на црном тржишту било је потребно 30 динара.

Многи се деда Аврама сећају по цегеру од кога се није одвајао, односно по платненој торби у којој је и у Скупштину и у телевизијске емисије носио важне документе. Али и по скромности, јер није као високи државни функционери имао службени аутомобил већ је на седнице и састанке често одлазио аутобусом или таксијем.

Да је био велики стручњак, говори и податак да је у Светској банци у Вашингтону, од шефа Одељења за опште студије, напредовао до места директора.