Три века пива у Србији – oд Вајферта, преко БИП-а до занатских пивара

Прави рецепт за пиће од воде, хмеља и јечменог слада у Панчево је стигао пре тачно три века. Те 1722. године, мађарски Јеврејин Абрахам Кепиш долази из данашње Братиславе, тадашњег Пожуна, и у том граду отвара дестилерију у којој производи различита алкохолна пића. Један од најважнијих и најомиљенијих производа било је пиво.

У наредним декадама мењали су се власници или закупци дестилерије. Од средине 19. века породица Вајферт, немачка породица пореклом из Бохемије (Чешка), преузима власништво и унапређује пословање. Од две мале просторије у којој се кувало пиво, производни погон нарастао је на око 10.000 квадрата.

У време када је Игњац Вајферт преузео пивару, његов син Георг – Ђорђе како га ми зовемо, студирао је у Баварској. Та немачка област, уз Бохемију – регију око Прага, има богату традицију производње пива. И та традиција коју су они донели у Панчево била је важна за развој, па и укус, пива које наредних деценија постаје симбол Панчева.

"Вајфертови су били имућни и образовани, имали су потребу да се усавршавају, па у Панчево доносе и парне машине. Тада се унапређује производња, повећава се количина, повећава се трајност тог пива и могућност да се даље извози. Од тога момента се и Панчево као такво развија, цео овај кварт се развија, касније долази железница, прави се лука, регулише се ток реке Тамиш. То је био напредак градa", објашњава туристички водич из Панчева Владимир Тимић. 

По завршетку Другог светског рата, Вајфертова пивара је национализована и наставља пословање као предузеће "7. јули".

Настанак и нестанак БИП-а

Од Вајфертове пиваре, односно пиваре "7. јули", Бајлонијеве пиваре (касније "Пиваре Београд") и предузећа Безалко, шездесетих настаје Београдска индустрија пива (БИП). У наредној деценији у његов састав улазе и пиваре из Сремске Митровице и Лесковца, и наставља се улагање у производњу.

БИП од шездесетих година, пола века точи милионе хектолитара пива, све до почетка двехиљадитих када одлази у стечај.

Предузеће које је важило за симбол СФРЈ од тада више пута мења власнике и покреће производњу, али безуспешно.

БИП је прошле године продат компанији "Ауто Чачак" и више не производи пиво. Од њега је данас остало само име и сећање на некада препознатљив укус и амбалажу.

Судбину БИП-а доживеле су многе домаће пиваре, попут Јагодинске. Оне које су опстале данас су углавном у приватном власништву, и то страних компанија. Једна од ретких која је у домаћим рукама је Ваљевска пивара, најстарије предузеће у том граду.

Како ради Апатинска пивара 

Једна од најстаријих, Апатинска пивара, која постоји од 1756. године и даље ради, а власници су такође странци. У њој се производе домаћа пива "јелен", "апатинско", али и светски брендови попут "гиниса", једно од најпопуларнијих широм света.

У тој пивари рекли су нам да је пиварска индустрија прошла кроз много турбулентних периода. Од када точе пиво, последње године су, кажу, међу најизазовнијима.

"Било је златно доба пиварства до 2007/08. године пре појаве светске економске кризе, сада најављују неку нову кризу. Вероватно ће и пивска индустрија као и многе друге бити тиме погођена, али сам сигуран да ће након тога доћи период просперитета и да ће пиво опстати", истиче генерални директор "Апатинске пиваре" Игор Вукашиновић.

Напомиње да и велике и мале пиваре у Србији заједно треба да раде на развоју пиварства.

"Велике пиваре обезбеђују масовност, стандард квалитета, иновације, конкурентност наравно. С друге стране, мале пиваре експериментишу са новим укусима и на тај начин се обраћају некој новој популацији која се упознаје тек са пивском категоријом. И те две различите стране на тржишту заједно треба да чине једну синергију и да раде заједно, то је добро и за потрошаче и за пиваре", напомиње Вукашиновић. 

Крафт пиваре раде, али отежано

Последњих двадесетак година домаћи пивари углавном су се окренули кувању такозваних занатских, крафт пива. Највише у Београду и на територији Војводине.

"Она су настала крајем шездесетих година двадесетог века када су поједини Американци желели да имају пиво које је мало другачије, тј. да имају пиво какво су имали некада, јер је индустријска производња пива променила неке процесе у производњи, направила је много чистији производ, бактериолошки тотално исправан, дуготрајнији, а они су хтели неке различите укусе и тада је то кренуло да се производи првим корацима. Велику експанзију у Америци тамо деведесетих је доживело, а у Европу је дошло крајем деведесетих, почетком двехиљадитих", објашњава Дејан Смиљанић из Удружења малих независних пивара. 

У Србији је регистровано шездесетак малих произвођача. Међутим, од почетка пандемије, многима су точилице пресушиле. Тек десетак њих данас послује успешно. Један од разлога је, како кажу, то што их држава није препознала када је опредељивала помоћ привредницима.

"Нисмо могли да радимо, јер ми радимо искључиво кроз угоститељство, кроз продавнице најмањим делом. Држава нас није препознала ни као пиваре ни као угоститеље, зато што нисмо могли да приступимо помоћи која је била упућена угоститељима јер нам је првенствена шифра делатности производња пива, тако да нисмо могли да остваримо ниједну помоћ", наводи Смиљанић. 

Од укупне производње пива, њихов удео на тржишту је око пола процента. У шали кажу да они направе пива колико велике пиваре потроше да очисте своје системе. Шта кажу када се не шале?

"Прво, и најбитније, јесте то да људи схвате каква је разлика између крафт пива и пива која се производе у великим индустријским системима. То је дуготрајан и тежак процес зато што људи теже долазе у додир са нашим производом, онда кад дођу у додир, он је обично скупљи него индустријско пиво јер сам процес производње скупљи јер су мање количине и све остало", наводи Смиљанић.

Ако кажемо да је будућност пива светла, велика је шанса да се наљуте љубитељи тамног или мутног. Свакако, неће се спорити око тога како је најбоље борити се са стресом. Свеједно је да ли је тамно или светло.