Уместо новог почетка за Азотару – катанац?

Дуг Азотаре нарастао је на 200 милиона евра. У Влади објашњавају да фабрика ни после више покушаја није повећала ефикасност и смањила трошкове сировина, већ само гомила губитке. Стечај је, кажу, једино решење.

"Понудили смо један доста добар социјални програм, спремни смо да уложимо додатна средства како би се она кључна постројења у Азотари конзервирала", наводи Александар Антић, министар рударства и енергетике.

"Конзервацијом тих кључних постројења отварамо могућност да се у перспективи Азотара у неком новом односу, након стечаја, приватизације, може да настави да ради", објашњава Антић.

Синдикати Азотаре не споре тешку ситуацију, али се боре да радници опстану и позивају надлежне да дођу у фабрику.

Градиша Живановић, председник Самосталног синдиката Азотаре каже да су свесни смо ми да има вишка запослених. "Шта ће бити после, не знамо. Углавном, ми ћемо покушати све да сачувамо радна места", додаје Живановић.

И за стручњаке стечај Азотаре је логична неминовност – последица лошег пословања. Али стечај, кажу, не мора да значи и њен крај.

Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић изричит је да више апсолутно нема никаквих могућности да Азотара функционише на исти начин, односно уз дотације државе, које су неке године веће, неке године мање.

"Она не може да сервисира своје текуће обавезе, а вероватно ће нешто од Азотаре преживети", сматра Савић.

Азотара је један од најлошијих примера приватизације. Године 2006. купио ју је литвански конзорцијум за само 13,1 милион евра, а затим продао једну од производних линија за чак 32,5 милиона. Приватизација је поништена и 2009. фабрика је враћена држави.