Неопходан правилник за традиционалну и занатску производњу

У време ниских откупних цена меса и млека, које често не покривају ни трошкове производње, Правилник о занатској и традиционалној производњи поједноставио би и појефтинио производњу сира, пршуте или на пример ајвара на самом газдинству, па би прави домаћи производи могли лакше и у већим количинама да се нађу у понуди ресторана и продавница.

Пољопривредници који се осмеле и отисну у прерађивачке воде у стандарде производње, објекте и таксе треба да улаже колико и аграрна компанија. Више од годину дана Сандра Тутурилов покушава да уместо сировог млека продаје сир.

"Као породично газдинство које почиње да се бави прарађивачким капацитетима односно градњом папирологија за мини-млекаре је врло компликована и дуго се чека, а могу рећи и да је веома скупа. Грађевински пројекат, грађевинска дозвола до сад нас је коштало отприлике 2.000 евра", каже пољопривредница из Кикинде Сандра Тутурилов.

Иза брендова који сугеришу домаће, мамино или бакино углавном су индустријски производи. Мало је сирева, ајвара или кобасица који са српских газдинстава стигну до ексклузивних ресторана, иако је локална храна глобални тренд.

"Мислим да је прошло време великих светских брендова, да су се људи заситили и да кад долазе на ново тржиште, у нову земљу, нови град, да је просто нормално да хоће да пробају аутентичне локалне производе", истиче Данијела Поповић Јурић из Маркетиншке агенције "Црвено".

Етно и еко храна у Србији се рекламира на сајмовима, у свету, у концепт сторовима. У Београду их је тек неколико а у њима можете да купите дизајнирану одећу и намештај, да попијете пиће, да онлајн завршите послове, чак и да купите органску зимницу.

"Имамо бар 20 контаката у телефону, добављача произвођача домаћих сокова џемова зимнице, ајвара, компота али је проблем што нису регистровани, не можемо да их убацимо у систем како би продавали њихове производе", каже Слободан Дорутовић из "Органик арт".

Овакав проблем имају и оснивачи сајта за доставу намирница са регистрованих сеоских газдинстава. Тргују углавном сировинама иако се скоро свако домаћинство бави и прерадом.

"Тражња постоји, међутим веома је отежан пласман малим произвођачима јер су они по законским основама стављени уз раме са индустријском производњом тако да они морају за домаћу производњу да уложе као да отварају велику фирму, што је веома неодрживо", каже агроекономиста Никица Маринковић.

Земље Европске уније уредиле су производњу хране на пољопривредним газдинствима али је и подстичу. Стручњаци кажу да ћемо такву робу увозити ако ускоро не усвојимо стандарде о занатској и традиционалној производњи.

Правилник се у Србији најављује већ две године, а одговор на питање да ли ће ускоро бити донет још нисмо добили. Незванично сазнајемо да је пре правилника неопходно усвојити нови, кровни Закон о безбедности хране око којег се посебно ломе копља, будући да би он требало да дефинише и промет односно производњу хране са генетски модификованим организмима.