Вуна и кожа нису на цени

Кад би могло, сточари овце не би ни шишали. Племениту пређу су одавно заменили синтетички материјали, увоз текстилне робе из Кине позатварао је домаће произвођаче, па се о руну оглавном размишља као о отпаду.

"Ја сам продала 16 килограма вуне по сто динара, а тамо мој комшија откупљивао и по 20 динара... Не исплати се никако – за шишање сам дала 3.000 динара", каже Љубица Шапоњић са Златара.

"Пре сам држао по 50 оваца, ошиша се то, али неће нико да купи. А кожу бацамо, неће нико да је купи", вајка се Срећко Ковачевић из Доброселице.

"Стилекс" из Пријепоља годишње преради и више од 300 тона вуне, највећим делом за инокупце, али и за сопствену производњу – и то захваљујући добро организованој откупној мрежи, на Пештери, и у читавој Србији.

И то је једина фирма на чији се откуп сточари могу ослонити. Планирају и увођење новог производа – изолационих панела од вуне, који су хит у Европи, али наводе да се однос према вуни мора променити.

"Та вуна често стиже и буђава, прљава, помешаних боја... све то смањује њену вредност", каже Есад Хоџић из "Стилекса". 

На тржишту коже, због ниске цене, смањеног сточног фонда и ограничења да у промету може бити само кожа из кланица, откупљује се једва трећина некадашњих количина.

"Нема откупа, да хоће неко да дође само да је носи, џабе бих му дао, да ми не загађује овде", каже Стеван Рајић из Бистрице.

Кожа се извози највише у Италију и Турску, а затим је за потребе домаће индустрије увозимо прерађену.

Тако се годишње даје по двадесетак милиона долара за сировину, коју, иначе, или извеземо или бацимо.

"Очекујемо да држава субвенцијама помогне два-три произвођача, они би онда уз мање трошкове производње могли да постигну нижу цену коже, а мислим да би онда решили и питање откупа", каже Милорад Васиљевић из Привредне коморе Србије.

Виши степен прераде носи и већи приход. За сада, он остаје у иностранству.

Код нас – сточари на ивици опстанка, дугогодишња неорганизованост и непрегледни, пусти пашњаци.