Које послове нико неће?

Када криза закуца на врата, многи кажу да би радили било шта. Ипак, подаци Националне службе за запошљавање не говоре тако. Да ли смо пробирљиви или статистика лаже?

Најчешће се избегавају физички послови и они плаћени на проценат. Слаба је мотивисност за посао комерцијалисте, агента осигурања, менаџера продаје.

Биљана Јеленковић Паспаљ из Националне службе за запошљавање каже да радници нису заинтересовани за радна места која подразумевају рад на терену без неких одређених услова рада, радник не зна колико је радно време, када је одмор, као ни за послове који подразумевају рад са штетним материјама где су изложени неком ризику, у хемијској индустрији, производњи.

Према њеним речима, слаба мотивисаност је и за послове који захтевају теже физичке напоре у грађевинарству, пољопривреди, рад на висини, рад под водом, где постоји опасност од неког професионалног обољења.

Чедомир Јевтић, који се бави услугама у шумарству, у шали воли да каже како ће нам ускоро Кинези сећи шуме. Тешко долази до радника јер се у Србији већ годинама не школују секачи, а нема ни воље за бављење тим послом.

"Ми смо имали велике среће са доласком избеглица за време ових наших дешавања тако да доста је дошло тог кадра из Хрватске, Босне... Мислим да млади људи се не прихватају таквих послова, послова у шумарству се прихватају људи који немају ништа друго. А може се зарадити 50 до 100 хиљада месечно, то зависи од способности, вичности", каже власник фирме "Мичелини" у Ваљеву Чедомир Јевтић.

Осим што у земљи шума нема секача, парадокс је и то да се, поред великог броја лекара на бироу, нико није јавио на конкурс за посао у затворској болници у Суботици.

Ово није усамљен пример. Кикинда, Ниш и Чока чекају социјалне раднике, апотеке у Пироту, Соко Бањи и Пожаревцу фармацеуте, и ту се списак не завршава.

У националној служби за запошљавање кажу да је мало ко спреман да путује или се сели у други град, као и да већина чека посао у Београду. Ако се тај тренд настави, нека радна места ће још дуго бити празна.