Ко су "бамбоћони" у Србији и како им помоћи да се раније осамостале

Просечни млади Европљанин одлази од родитеља са 26 и по година. Ипак, Европа је по овом питању подељена на три различита света.

Први свет је свет најранијег осамостаљења. То су земље где се млади осамостаљују пре 22. године. У Шведској то је већ са 19 година. У тим земљама држава пружа јаку подршку студентима, имају развијено тржиште изнајмљивања некретнина и културу која одмалена негује самосталност.

Затим постоји други, супротан екстрем – свет најкаснијег одласка од родитеља. Ту млади остају у родитељском дому до 30. године, па и дуже. Рекордер је Хрватска са чак 33 и по године. У ту поделу се уклапа и Србија, јер иако нема званичне статистике, неке студије показују да код нас 60 одсто младих старости од 30 до 34 године још увек живи са родитељима.

А између ова два екстрема, налази се оно што бисмо могли да назовемо златном средином. То су земље у којима се млади осамостаљују између 23. и 24. године.

Ова подела и разлика од чак 14 година између, на пример, Шведске и Хрватске, говори да није реч само о цени становања. У питању су бројни фактори – од економских политика, преко тржишта рада, до самих породичних вредности, традиције и обичаја.

У Италији постоји чак и израз бамбоћони – мало погрдан назив за оне који имају више од 30, а још једу мамину супу и спавају у дечјој соби.

Са друге стране, скоро сваки трећи Немац, тачније 27 одсто њих, већ са 18 година живи ван породичног дома. У просеку од родитеља одлазе пре 24. навршене године. Синови то чине у просеку годину и по дана касније него ћерке.

Русија се по питању времена осамостаљења не уклапа лако ни у један од три европска модела. Има специфичну комбинацију фактора. Просечна старост је око 27 година, али кључ је у томе како се та самосталност финансија. Посебно у ратним околностима.

У Србији се млади осамостаљују између 30. и 32. године

Економска новинарка Радојка Николић каже за РТС да се у Србији млади осамостаљују између 30. и 32. године.

“То је неки просек који се хвата. Зашто? Зато што велика је незапосленост код младих. Kада погледате општу стопу незапослености код нас, она је око 8,2 одсто. Међутим, у популацији млађих, а то је од 15. до 29. године, стопа незапослености је више него дупло већа – она износи 18,5 одсто”, наводи Николићева.

Указује да су то први економски разлози, а друго они који који имају посао обично имају, искључујући ИТ сектор који је изузетак, недовољна примања да могу да се осамостале, да подигну кредит или на неки други начин да изнајмљују станове.

“Ако и изнајме стан, онда морају да дају скоро 40 одсто просечног примања на становање. И, наравно, послови су им несигурни. То су најчешће послови на одређено време, а банке када траже, оне траже гаранције на дуже време”, наглашава Николићева.

Има ли разлике између Београда и унутрашњости Србије

Ипак, напомиње, постоји разлика између Београда и унутрашњости Србије.

“У Београду јесу већа примања, али су зато и виши трошкови становања. А у мањим местима ви имате могућност да имате ниже трошкове живота, живот је јефтинији, али зато нема довољно посла. Не може посао да се нађе. Тако да имају и предности и мане начин живота и у великом граду и у унутрашњости”, додаје Николићева.

Чини се да процес осамостављивања у Србији није ствар само личног капитала, него породичног капитала.

“То је нова појава која је наравно дошла временом, која заиста представља сада већ класну разлику међу млађом генерацијом. Сада имате генерације које су наследиле од родитеља станове или су наследиле неке друге некретнине или су родитељи у могућности да им плаћају, да се сакупи новац за учешће у куповини стана. И на другој страни имате баш што би се некад звало пролетере чисте, имате сиромашне подстанаре који немају никакве наследне приходе из наслеђене имовине и морају да се ослањају на оно што зараде”, објашњава Николићева.

Истиче да је то могуће једино ако су ти приходи толико велики да могу да подмире трошкове самосталног живота.

“Тако да заиста почињу да се праве велике разлике између генерације рентијера које наслеђују нешто од родитеља и генерације сиромашних подстанара који су на тај статус осуђени у дужем периоду. Не постоји веће финансијско исцрпљивање од плаћања кирије”, сматра Николићева.

Продужено детињство или недостатак новца

Тренд је и у Европи, али и код нас, да цене квадрата расту и да граница осамостаљивања такође расте. Николићева напомиње да та граница расте из неколико разлога, као и да код нас то има везе и са менталитетом.

“Да родитељи више брину, имају више емотивних веза, имају више емпатичности. Иначе, менталитет наш је такав да ми саосећање показујемо нарочито везаност за ближе и то је један од фактора због чега родитељи мало дуже брину. Са друге стране, имају своју децу која на тај начин желе да продуже детињство. То је чак један од феномена продуженог детињства у којем се живи. Тако да има и менталитетских разлога за то, али главни окидач су економски разлози”, објашњава Николићева.

Истиче да то вуче дугорочне економске последице.

“Последице су домино ефекат. Јер ви ако немате рано осамостаљивање и рано формирање породица код младих, то значи даљи пад наталитета. Ми већ имамо негативни прираштај. Србија годишње губи негде око 70.000 људи. То су градови величине Врања, Вршца, Ужица. Друго, ако је пад наталитета, онда ви немате домаћинства која ће даље трошити, односно утицати на пораст производње свега од намештаја до беле технике, комуналија, јер није исто имати сопствено домаћинство и живети у породичном домаћинству. А све то заједно опет утиче на пад друштвеног производа, мање се ствара и на крају крајева утиче на одлив мозгова, односно одлазак људи у иностранство”, истиче Николићева.

Шта је решење

Ипак, наглашава да постоји решење – социјални станови за младе.

“У томе најбоље искуство има Аустрија. Има га и Немачка, донекле има и Француска, али најбољи модел је аустријски, дуга историја. Могу сви да погледају, да виде о каквим становима је реч. Али социјални станови за младе који би били ограничени, дефинисани, које би држава градила и који би се односили на младе, обично се иде од 22. године па даље, у којима постоје принципи који морају да се поштују, око боравка, наслеђивања, би у значајној мери утицали на осамостаљивање младих”, поручује Николићева.

“То је јако важно за младу генерацију из још једног разлога, јер дуг останак у породици убија менталитет предузетништва, убија склоност ка ризику, убија мотивисаност да нешто сами урадите у животу, јер се исувише опустите у том породичном комфору. И наравно, временом нестаје жеља, како године пролазе, да млади људи уђу у неке подвиге у које би ушли ако би се осамосталили”, закључује Николићева.